Iseljavanje u svemir, prvi deo

Da bi ljudska vrsta opstala -- ona će kad-tad morati da se iseli ne samo u orbitu zemlje, ne samo na Mesec ni na planete Sunčevog sistema, već i znatno dalje, u druge krajeve naše galaksije i u druge krajeve Svemira. Što više različitih planeta ljudi nasele, to će biti veća šansa za njihov opstanak.

Ipak, cela ta priča otvara pitanja na koja nije lako odgovoriti.

Opasnosti koje iseljavanje nosi

Tehnologija

Najmanji problem je pitanje tehnologije. U ovom trenutku se tek stvara dovoljno pouzdana tehnologija za duži ljudski boravak u svemiru, kao i za bezbedna putovanja do konkretnih tačaka van Zemlje. Mislim da su ekspozije spejs šatlova svima vama u sećanju. Otišli su Čelendžer i Kolumbija, što čini jednu oko jedne trećine ukupnog broja spejs šatlova agencije NASA i 2% letova. Drugim rečima, ako se odselite na Mesec i hoćete dva puta godišnje da posetite rodbinu na Zemlji, verovatnoća kaže da će se uslovi za vašu smrt u spejs šatlu ispuniti za 25 godina. A ako ste neki japi ili diplomata koji treba da oko deset puta godisnje odleti tamo-ovamo, onda vam je vek trajanja procenjen na 5 godina.

Ali, da kažemo da bi to još i moglo nekako da se sredi nekom pouzdanijom tehnologijom. Uzmimo, postoje ideje za pravljenje lifta do meseca. To bi, kao, trebalo da bude bezbednije. Takođe, ohrabrujuće je i to što su i svemirska stanica Mir i Međunarodna svemirska stanica, za razliku od Skajlaba, poprilično stabilne.

Kakogod, najrealnija opcija za iseljenje u bliskoj budućnosti je tzv. Stendfordski torus (obavezno uveličajte treću sliku iz članka!). Ta naprava bi bila ogromnih dimenzija a gravitaciju bi stvarala pomoću centrifugalne sile, pošto bi se vrtela u krug. Kažu da tehnologija za tako nešto postoji. E, sad. Meni je u postojećim tehnološkim okvirima teško da imam poverenja u neku takvu skalameriju. Ali, čak i da kažem da će jednog dana tehnologija biti, ipak, dovoljno pouzdana.

Priroda

Sledeće veliko pitanje je -- kakve će efekte veliki broj letova imati na prirodu na Zemlji. Ako budemo imali gomilu letova između Meseca, Marsa i Zemlje, imaćemo i gomilu zagađenja koje će praviti letelice koje rade na ma koje gorivo koje sagoreva i koje greju svoju okolinu. Bar su to problemi. To bi moglo da se reši napravama kao što bi bio lift do solidne udaljenosti od Zemlje, do neke stanice koja bi bila kosmodrom.

Društvo

Ali, ono što me najviše brine jeste razvoj društva. Neminovno je da će u određenom trenutku te naseobine postati manje ili više samostalne političke tvorevine: po dobijanju dovoljno velike populacije i po odrastanju, uzmimo, druge generacije rođenih u svemiru. Kakva će ta društva biti?

Tamo neće biti moguće otići u drugi grad ili u planine. Čak i da neko bude to mogao, to će moći isključivo vrlo dobro obučeni ljudi. A teško je da će treća generacija naseljenika biti obučena baš kao njihove babe i dede koji su bili trenirani upravo za iseljavanje u svemir.

To odmah otvara prostor za spekulacije o tome ko će i kako vladati u toj zajednici i hoće li, ipak, te zajednice imati dovoljno svesne ljude da ipak u njima ne bude vlasti? Hoće li zajedništvo među ljudima biti jako, kakvo je po severnim krajevima Zemlje, gde nije moguće preživeti bez zajednice ili će manji ili veći deo populacije biti uslovljavan napuštanjem? Hoće li odnosi biti kao u kapitalizmu: Eto, sve možeš da izabereš, pa čak i da umreš od gladi ili od nedostatka kiseonika; ako ne učestvuješ u našem sistemu, mi imamo pravo da te izbacimo...

I još takvi odnosi neće biti toliko drastični ni na Mesecu, ni na Veneri, ni na Marsu; jer će se isprva taj deo svemira intenzivno naseljavati, a potom će ostati centar ljudske vrste sigurno hiljadama godina.

Pravi problemi mogu nastati kad ljudi budu počeli da se iseljavaju iza Neptuna , isprva u Kajperov pojas, a onda i među komete, u Ortov oblak.

Prema onom do čega se stiglo u astronomskim istraživanjima, za razliku od prethodnih podataka, ustanovilo se da međuzvezdani prostor, makar ovaj između Sunca i obližnjih zvezda, i nije tako pust. Postoje komete, i to gomila njih. Neke možda čak orbitiraju i oko Sunca i oko neke obližnje zvezde.

Kako kažu u članku Naseljavanje spoljnjeg dela Sunčevog sistema, postoji mogućnost da se komete koriste kao spori generacijski brodovi koji bi leteli u susret drugoj zvezdi. Time bi se ljudska vrsta polako ali sigurno iselila i iz Sunčevog sistema, što bi joj omogućilo znatno duži vek.

Ali, jedna kometa bi mogla zadovoljiti oko 500 kolonista. Makar koliko mala zajednica imala prednost, takva zajednica, uz današnje i buduće znanje i celokupnu patologiju ljudskog društva -- lako može da se izvitoperi i ode u neki horor.

Zamislite da se nalazite na jedno 600 astronomskih jedinica (AU je prosečna udaljenost od Zemlje do Sunca) nalazi najbliža sledeća ljudska naseobina, a da je prva ozbiljnija naseobina na Titanu, jednu svetoslnu godinu daleko. Eto, stigli ste tu odnekud, sa komete koja je udaljena oko 1000 AU od one na kojoj se nalazite. Putovali ste pet godina sa svojim kolonistima. I šeste, pošto ste se već naselili, ustanovite da je sa vama i desetak psihopata koji žele da stvore neki svoj kastinski sistem u kom bi oni bili na vrhu a vi bili zaduženi za kopanje rude iako to mašine mogu mesto vas.

I nema tu "idem dva dana peške do sledećeg sela"!

Pa da nastavim sa hororom. Zamislite da se tako neka naseobina malo proširi, pa zauzme malo više asteroida, pa se još proširi i stigne do neke zvezde sa planetama. Pa postane poprilično moćna i naoružana, pa poželi da se vrati... Već sam upao u naučnu fantastiku. Jednom sam naleteo na jedan umetnički univerzum koji gotovo da nalikuje ovako nečemu, mada je, ipak, radnja zasnovana na Zemlji. Pročitajte članak o Drakama. Priča nije toliko inventivna, koliko ipak dobro zastrašuje. Posebno je zanimljiv deo koji se tiče "naših vremena" (uzmimo, od 18. do 20. veka).

Ipak...

Ali, da se vratim na započetu priču.

Možemo imati li nemati odgovornosti prema budućim generacijama. Imanje te odgovornosti se ne tiče neke uopštene "odgovornosti za opstanak ljudske vrste", jer takva odgovornost je još jedan u nizu mitova. Ona konkretna odgovornost o kojoj se ovde radi tiče se toga hoćemo li generaciji iza nas -- možda našoj deci, a sigurno deci naših prijatelja -- ostaviti malo veće šanse da prežive ili ne.

A odgovornost se sastoji u nečemu što iz perspektive našeg života uopšte nije ni bitno. Nama će ceo život možda biti sto godina, verovatno ni toliko, a možda nešto više od toga. A 100 godina je dovoljno mali period da ne mora ništa da se desi.

Možemo, naravno, sebično reći da nemamo nikakvu odgovornost, da svako ima odgovornost isključivo prema sebi i da nije naša briga šta će se dešavati posle naše smrti. Ako ste među takvima, izgubili ste vreme i čitajući ovo do sada, tako da vam preporučujem da sada upravo prekinete sa čitanjem, jer će vas, onda, ovo nadalje ili smarati ili nervirati.

Da je asteroid (ili kometa) koji je 1908. godine pao u Tungusku poranio koji sat, od 1908. godine Berlin bi bio ruševina, a teško je da bi iko preživeo od tadašnje populacije od od 2 miliona stanovnika.

Do sada je pozato, kako mi se čini, oko 10% asteroida i kometa koje mogu biti potencijalna opasnost za Zemlju. Sve ostale je moguće primetiti nekoliko dana unapred, kada je kasno za ma kakvu reakciju.

Dinosaurusi su nestali najverovatnije usled sličnog događaja. Uglavnom je prihvaćena teorija po kojoj je eksplozija nastala pre 65 miliona godina, stvorila krater Čikšulub i na nekoliko godina prekrila celu Zemlju oblakom prašine punim iridijuma -- upravo padom komete ili asteroida.

(nastavak sledi)