Ko je veci haker?

U novinama Press od 15. septembra 2006. godine osvanula je vest "da su navijači Partizana uhakovali Vikipediju". Šta da kažem do diznilend :)

Pa, krenuću redom.

Partizan i savremeni sport
Da se nisam bavio sportom, još bih na sve te gladijatorske igre savremenog doba gledao blagonaklono. Pritom, nemam nameru da sporim pozitivne efekte amaterskog bavljenja sportom. Ali, ovde nije reč o amaterskom sportu, već upravo o biznisu zasnovanom na savremenom vidu gladijatorskih igara.

Čak i nekom ko živi u Beogradu i ko je u svom detinjstvu navijao za Partizan, celokupna struktura tog sportskog društva je vrlo nejasna. Postoji nešto što se zove Jugoslovensko sportsko društvo "Partizan" i što bi u teoriji trebalo da bude glavna organizacija koja je, uz to, sportsko društvo, dakle, neki oblik udruženja građana, dakle, organizacija koja unutar sebe odlučuje po demokratskim principima.

Ipak, poprilično je jasno da su npr. Košarkaški klub "Partizan" i Fudbalski klub "Partizan" tek dve prijateljske organizacije koje nose isti brend. Pritom, kako mi se čini, fudbalski klub je, između ostalog, i vlasnik istoimenog beogradskog prevoznika. Sećam se dobro da su mini-bus linije bile Partizanove, mada ih skoro nisam video.

Sećam se da negde s kraja osamdesetih skupština JSD Partizana nije bila održana zato što su po statutu članovi skupštine bili i kadeti (omladinski uzrast od 15 do 17 godina), a oni nisu mogli prisustvovati toj skupištini.

Još jednu konstantu kad je u pitanju Fudbalski klub "Partizan" predstavlja rukovodstvo. Možda dvadeset godina ovaj klub vode neki isti ljudi. Gotovo da je pravilo za tačno određene bilo: omladinac ili ne, prvotimac, pečalbar, trener, rukovodilac kluba. I to je trajalo do trenutka dok se vreme nije zaustavilo početkom devedesetih godina.

I cela ova priča samo zato što s jedne strane stvarno sve manje razumem odrasle ljude koji pene oko tih gladijatorskih igara umesto da to vreme potroše na nečem korisnijem (hm, sam sebi zvučim autoritarno-moralizatorski), ali da sa druge strane razumem navijače koji sportsko društvo osećaju nečim što im je neko uzurpirao. Za svojih preko 60 godina postojanja, Partizan nikad nije bio, makar formalno, nečije privatno vlasništvo. Oduvek je bio zajedničko dobro. Kao, uostalom, i Crvena Zvezda i mnoga druga sportska društva.

Haker
Za promenu bi bilo vrlo prijatno iznenađenje kada bi novinari dnevnih novina vodili računa o terminima koje upotrebljavaju. Danas informacije o nekim osnovnim pojmovima više nisu nedostupne. Može se početi od definicije reči hacker na Vikipediji. Bilo bi, dakle, lepo kada upotreba jednog termina ne bi vređala upravo grupu koju taj termin označava.

Osnovno značenje reči haker ne označava ni osobu koja zahvaljujući svom znanju upada u tuđe računarske sisteme, a kamoli osobu koja to radi zahvaljujući svom neznanju. Haker označava osobu koja je sposobna da stvara i menja softver i hardver. I ne samo nju. U širem značenju termin se primenjuje na svaku osobu koja na kreativan način menja svoju okolinu.

Uhakovati
Ali, da se vratim na ono popularno značenje. Kad neko kaže da je nešto uhakovao, onda to ima prizvuk provale u visoko obezbeđenu ustanovu, najčešće vojnu. Uvek u tome postoji ton koji navodi da se radi o nekakvim virtuelnim komandosima koji razbijaju zapetljane šifre, probijaju elektronske sisteme i to nekad zbog novca, a mnogo češće zbog sujete ili viših ciljeva.

Kad god se ta reč pomene, neupućenom posmatraču se podižu slike iz Neuromansera, Ratnih igara i Matriksa. Savremeni mitovi o nekim novim hakerima prepričavaju se sa karakterističnim hiperbolizacijama usmene književnosti.

Za više od deset godina svog krstarenja po Mreži nisam upoznao nijednog takvog hakera koji je bio u stanju da prodre u neki visoko obezbeđeni računarski sistem. Slušao sam legende o nekim Rusima, znao one koji su u neko srećnije vreme za te hakere držali pod svojom kontrolom gomilu računara značajnih samo ako je neka privlačna ženska osoba baš na tom računaru imala svoju elektronsku poštu. Ali, nisam upoznao nijednog pravog.

Pritom, nije mi namera da kažem da takvi ne postoje. Namera mi je da kažem da je verovatnoća da baš prijatelj vašeg prijatelja jeste taj jednaka verovatnoći da poznajete osobu čiji je IQ 150 (ako mislite da je to ipak velika verovatnoća, bacite pogled na raspodelu učestalosti IQ-a).

Ali, eto, ne mora se biti baš takav haker da bi se uhakovao neki slabije obezbeđeni server na kom je neki popularniji sajt. Za to je potrebno znati solidno znanje, a još veće ako dotični haker želi da ne provede ostatak života u nekom zatvoru.

Uhakovati Vikipediju
Ali, da se vratim na Vikipediju i hakovanje iste.

Kada biste nekom onakvom hakeru rekli da ste uhakovali Vikipediju, sigurno je da bi vas isprva gledao sa nevericom. Kroz glavu bi mu projurila pomisao da mu se možda posrećilo, da je uspeo po prvi put u životu da upozna onog pravog. Sigurno bi mu se na tren negde daleko u mislima probudila nada da je to njegov dan, onaj koji je tako dugo, godinama čekao. Pomislio bi da možda postoji nada da ćete mu preneti makar delić svoje genijalnosti i da će, možda, uz još par srećnih okolnosti, uspeti neprimetno na svoj bankovni račun na Maršalskim ostrvima da prenese dovoljnu svotu novca za do kraja života.

Ali, kada mu budete rekli da ste na jednoj neodržavanoj Vikipediji, kakva je ona na srpskohrvatskom, uspeli da unesete nekoliko reči o tome kako je "taj i taj lopov" i kako su "ti i ti navijači najjači" -- momentalno bi shvatio da je bio budala što se uopšte ponadao, a vas bi počeo da gleda onako prezrivo, kao što obično petnaestogodišnjak gleda trinaestogodišnjaka.

Vikipedija je jedno od mesta na Internetu koje je izuzetno teško stvarno uhakovati. I nije to zato što o bezbednosti njenih servera vode računa oni Rusi iz priča ili američka vojska, već iz dva mnogo prozaičnija razloga: Danas su se metode zaštite servera od upada spolja znatno usavršile, pa su dovoljne rutinske mere za koje je samo potrebno da niste onaj Rus ili vrhunski NSA agent. Takođe, Vikipedija ima stotinjak servera razbacanih po svetu, pa biste morali dobrano da se potrudite da prodrete u bar desetak-dvadeset ključnih sistema.

Eto, ni hakerima više nije tako lako kako je nekad bilo...

Vandal i saradnik
Vikipediju može svako da menja! Dovoljno je kliknuti na uredi, promeniti tekst i potom na snimi stranicu i vaše izmene će odmah biti vidljive svakom ko sa Interneta stigne do te strane. Štaviše, politika nekih Vikipedija, kao npr. one na srpskom jeziku, takva je da isto to možete učiniti i na naslovnoj strani.

Podrazumeva se da uvek možete odabrati jedan od dva pristupa: pametniji i gluplji. Prvi podrazumeva pametno pisanje na pametan način, drugi podrazumeva pisanje na glup način ili pisanje gluposti.

Ako krenete tim drugim putem, svakako je da će na neodržavanim Vikipedijama vaša glupost ostati dugog veka. Ako se celim jednim projektom bavi jedna jedina osoba, verovatnoća je velika da ta osoba neće ustanoviti vašu zlonamernost, pogotovu ako ona nije sistematična. Ako jedan projekat ima nekoliko desetina, nekoliko stotina, pa i nekoliko hiljada aktivnih saradnika, verovatnoća da ćete posle treće gluposti zauvek biti onemogućeni da uređujete Vikipediju zavisi od toga kakvog su trenutno raspoloženja upravo ti aktivni saradnici, kao i vaše želje da baš zbog te nemogućnosti promenite provajdera.

A ako mislite da nešto nedostaje nekom članku, da je uskraćen za neku važnu informaciju, pokušajte to onda da sročite u odnosu na neka uputstva koja su na Vikipediji samoj priložena.

Svaki konstruktivni doprinos, a konstruktivan doprinos podrazumeva i pominjanje svake relevantne kritike, dobro je došao na Vikipediji. U praksi nam se često pokazivalo da mnogi ljudi u želji da iznesu svoju istinu to isprva učine vrlo bahato, da bi na kraju bili zadovoljni i pominjanjem te istine u skladu sa načelima pisanja nepristrasne enciklopedije.

Uzmimo, ako želite da iznesete činjenicu da neki političar ima ljubavnicu, to svakako ne možete objaviti prvi put na Vikipediji. Ali, ako je to neki izvor već izneo (npr. dnevne novine), onda možete napisati da su te dnevne novine prenele da upravo taj političar ima ljubavnicu. Naravno, ako vam je baš stalo da se bavite privatnim životom tog političara.

Prihvatanjem takvih načela nećete biti tretirani kao vandal, već kao punopravni saradnik Vikipedije kojoj doprinosite.

Anegdote
Natpisi po različitim novinama, izjave ovih ili onih zvaničnika kompanija ili država, ali najčešće analiza mana Vikipedije od strane samih saradnika -- donose nam različite vrste istraga kakva je ova.

Kako je analiza sopstvenih grešaka najčešći model po kom se rešavaju problemi, gotovo uvek se ispostavi da ukazivanje na "greške" od strane manje ili više zlonamernih posmatrača donosi kao rezultate samo anegdote.

Tako je jedan od zvaničnika Enciklopedije Britanika Vikipediji zamerio što ima veći članak o Simpsonovima nego o helenskoj književnosti. Podrazumeva se da će svako sa Vikipedije biti zatečen takvom izjavom jer ta dva članka u ovom trenutku čine oko 1.48148148 × 10^-6 sadržaja samo engleske Vikipedije.

Ispostavilo se da ne samo da Britanika ni nema članak o Simpsonovima, već da je članak o helenskoj književnosti veći na Vikipediji nego u Britanici.

I priča o tom strašnom hakovanju je slična.

Ono što zna svako ko je proveo više od nekoliko sati na Vikipediji jeste da postoje Vikipedije na srpskom, hrvatskom, bosanskom i srpskohrvatskom standardu. Bilo to dobro ili loše, to svakako nije nešto što su stvarali Vikipedijanci, već nešto što je zacementirano deset godina pre no što je Vikipedija nastala 2001. godine.

Kada su se Vikipedije stvarale -- stvorena je srpskohrvatska Vikipedija. Nedugo zatim ISO je konstatovao da srpskohrvatski jezik više ne postoji i, po faktičkom stanju, administratori Vikipedije su otvorili Vikipedije na srpskom i hrvatskom. Nedugo zatim otvorena je i Vikipedija na bosanskom.

Srpskohrvatska Vikipedija je polako izgubila sve svoje saradnike i postala je laka meta vandala i spamera. Kako je materijal sa nje već prebačen na srpsku Vikipediju, odlučeno je da ta Vikipedija bude zaključana. I to je stanje trajalo jedno godinu dana.

Potom su se pojavili ljudi koji su želeli da obnove srpskohrvatsku Vikipediju, smatrajući srpskohrvatski za svoj maternji jezik. Tu su Vikipediju administratori otključali i, posle prvih par meseci rada, ispostavilo se da su svi oni koji su tako silno želeli baš srpskohrvatsku Vikipediju -- otišli ili na srpsku, hrvatsku ili bosansku Vikipediju, ili na englesku, ili su otišli sa Vikipedije. Ostala je samo jedna osoba koja vredno radi uglavnom kopirajući članke sa srpske, hrvatske ili bosanske Vikipedije.

Istraga
Proveo sam solidno vreme pokušavajući da ustanovim na kom je to članku na našoj Vikipediji cela Vikipedija uhakovana.

Na srpskoj Vikipediji postoji dosta članaka čija je noseća imenica partizan. Osnovni članak govori o pripadniku partizanskog pokreta i vrlo je kratak. Ne, niko ništa nije izmenio na tom članku.

Imamo i članak o Jugoslovenskom sportskom društvu "Partizan". Ne, ni on nije bio taknut. Ni članak o fudbalskom klubu, ni članak o košarkaškom klubu, ni članak o vaterpolo klubu, a ni članak o veslačkom klubu. Ništa.

Prešao sam na englesku Vikipediju. Kako je članak u Pressu objavljen juče, 15. septembra 2006. godine, očekivao sam da pronađem taj vandalizam tokom septembra, zaključno sa 14. septembrom. Nije mi pošlo za rukom. Ipak, članak o Fudbalskom klubu Partizan na engleskoj Vikipediji ima svoju istoriju još od 28. novembra 2003. godine u 9:36 po UTC-u, što znači u 10:36 po centralnoevropskoj vremenskoj zoni (mada članak danas izgleda znatno drukčije).

Odgovor je stigao ubrzo od saradnika koji se dosetio da pogleda ipak i na drugim našim Vikipedijama. Vandalizam se na njoj dogodio u dve izmene 19. maja 2006. godine u 20:45 i 20:50 po UTC-u, što znači u 22:45 i 22:50 po centralnoevropskom vremenu na srpskohrvatskoj Vikipediji.

Obe izmene je načinio neko sa adrese 87.116.165.185, koja, ako je verovati oruđu host, predstavlja IP adresu čija je imenska adresa cable-87-116-165-186.dynamic.sbb.co.yu, a što znači da je u pitanju korisnik kablovskog provajdera SBB.

Sad mi je bilo lakše da pronađem i vandalizam na engleskoj Vikipediji. Znao sam IP adresu i znao sam vreme. I pronašao sam ga. Dogodio se sedam minuta nakon druge izmene na srpskohrvatskoj Vikipediji, u 20:57 istog datuma po UTC-u (22:57 po CET-u) od strane iste osobe. A kako časovnik na Vikipediji ne prikazuje manje jedinice od minuta, možemo samo da nagađamo koliko je to sekundi članak sa tim sadržajem postojao na Internetu.

Usput, šta će grobar drugo da radi usput nego da vandalizuje i stranu o Crvenoj Zvezdi ;) Ova je promena našem hakeru trajala znatno duže: tri minuta posle prve i minut posle druge izmene.

Da je ovo bilo pravo hakovanje, policija bi imala kućnu adresu dotične osobe na jedan telefonski poziv. Ipak, ovo je običan mali vandalizam na Vikipediji koju svako može da menja.

Neodgovornost
Naravno, postavlja se pitanje smisla ove vesti. Da li to neko upravi Partizana pokušava da objasni kako imaju moćne hakere protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako imaju moćne novine protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako Vikipedija ima moćne hakere ili moćne novine protiv sebe? Ili je sve to samo jedna obična mala neodgovornost u potrazi za senzacijom?

I ko je sad tu veći haker? Pa, mislim da su dnevne novine u Srbiji svakako najmoćniji hakeri stvarnosti. Ovaj blog će pročitati uglavnom oni koji celu priču već znaju i možda će se smejati mojim pokušajima da budem duhovit. A vest u Pressu će pročitati desetine hiljada čitalaca.

Osvezavanje dokumenta Ucenje Interneta, GNU/Linuxa...

Dokument Učenje Interneta, GNU/Linuxa i sličnih koještarija je upravo značajno proširen.

GNU/Linux: Koga da tražim?

U ovom dokumentu nalazi se spisak meni poznatih osoba i grupa kojima se u konkretnom mestu možete obratiti za pomoć vezanu za GNU/Linux. Spisak će se vremenom proširivati, o čemu zainteresovani mogu biti obaveštavani. (Pošaljite mi email i izrazite želju za tim :) )

• Srbija
• Bačka Topola
• Osobe:
  
• Brane Jovanović
• Beograd
• Grupe:
  
• LUG Beograd
• Osobe:
  
• Miloš Rančić (email)
  
• Niš
• Grupe:
  
• GNU klub
• Novi Sad
• Grupe:
  
• LUGoNS
• Pančevo
• Osobe:
  
• Filip Maljković
• Hrvatska
• Zagreb
• Grupe:
  
• HULK
• Bosna i Hercegovina
• Sarajevo
• Grupe:
  
• ULK BiH

Molio bih da mi u komentarima ostavite poruku ako ste osoba koja u svom gradu želi da pomaže ljudima koji tek sada ulaze u svet GNU/Linuxa. Nemojte se ustručavati čak i da vidite da već neko postoji u vašem mestu. Posle kontakta sa vama, dodaću vas u listu. Imajte na umu da lista načelno važi za sve krajeve koji mogu razumeti ono što je ovde napisano (dakle, načelno i za Makedoniju i Sloveniju, pa čak i Bugarsku).

Iskazali želju da bez truda lagodno žive

Na suđenjima u Srbiji posebno otežavajuća okolnost za optužene može biti i iskazana želja da bez truda i rada lagodno žive. Kada bi se tako posebno otežavale okolnosti onima koji na tuđoj grbači bez truda i rada lagodno žive...

Tebe i mene

Prema poslednjim informacijama Crna Gora je dobila domen .ME a Srbija je dobila dvoslovni ISO kod SP, što u slučaju Srbije ne znači ništa kada je internet domen u pitanju, ali ceo ovaj događaj otvara neka stara-nova pitanja.

Treba, naravno, razlikovati internet domen za državu od dvoslovnog ISO koda za državu i treba, naravno, razlikovati ISO kodove koji se dodeljuju jezicima i ISO kodove koji se dodeljuju državama.

Sve to može biti isto (slučaj je npr. hrvatski jezik, hrvatski domen i dvoslovni iso kod za Hrvatsku -- svi su HR), ali i ne mora. Štaviše, mnogo je češći slučaj da se to ne dešava jer su u svetu mnogo češće situacije u kojima je u više država standardan jedan jezik (Australija, Novi Zeland, Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države; Libija, Egipat, Saudijska Arabija; Brazil, Portugalija; Španija, Kolumbija, Filipini itd.), u kojima se teško može reći da postoji jedan dominantan jezik (Papua Nova Gvineja, Indija, Nigerija, Južnoafrička Republika), u kojima se ime države i ime jezika razlikuju (Izrael, Avganistan, Pakistan); pa, onda, postoji problem mala bara puno ajkula -- ne mogu svi dobiti idealni dvoslovni kod -- a institucije koje vode Internet i ISO su različite, pa svako rešava probleme kako smatra da je najbolje...

A kako se internet domeni ne oduzimaju tako lako i kako se ne tiču samo službenih knjiga (za razliku od ISO standarda), na Internetu važi i pravilo ko pre devojci, njegova je. Tako se dešavalo i to da mnoge zemlje nisu uspele da dobiju "lepe skraćenice". Čak je i Švedska morala da se zadovolji sa .SE jer je .SV (na Švedskom se ime te zemlje piše Svenska) uzeo El Salvador. Slovenija je morala da se zadovolji sa .SI, jer je vrlo kasno tražila domen: .SL je za Sijera Leone, .SO je za Somaliju, .SV je za El Salvador, .SE je za Švedsku, .SN je za Senegal; a Bosna i Hercegovina sa .BA.

Takođe, ima i drugih skraćenica koje dodeljuju druge institucije i koje ne moraju biti u saglasnosti ni sa ISO kodom ni sa internet domenom (oznake država na kolima i u drugim vidovima saobraćaja; oznake država na sportskim takmičenjima i sl.)

Ipak, i ISO i internet institucije koriste načelno princip početnih slova latiničkog ispisa imena jezika ili države na tom jeziku. Tako hrvatski jezik nije dobio skraćenicu CR, nego HR i sl. Takođe, treba imati na umu i da su internet institucije fleksibilnije od ISO-a, pa će delimično dozvoliti izvoljevanje državnih institucija ili odgovornih osoba i odstupiti od striktnih pravila, pa je tako SFRJ dobila domen .YU umesto očekivanog .JU.

Jer, fenije je uzeti domen na engleskom jeziku, iako su čak i ako običaji predlažu uzimanje domena na lokalnom jeziku. Iako, da podsetim, na svim zvaničnim jezicima Jugoslavija se pisala upravo tako.

To me podseća i na nacionalističku euforiju s početka devedesetih: Delile su se državne oznake za automobile na kojima je pisalo SER. Iako je to bila potpuno neformalna akcija, iako niko od zvaničnih organa nije tražio auto-oznaku, ipak je bilo fensije to napisati početnim slovima engleskog jezika.

Nego, da se vratim na domene. Moram priznati da su me Crnogorci prijatno iznenadili. Mada je opet pitanje koliko su to stvarno nameravali, a koliko im je, opet, fensije bilo da imaju skraćenicu zasnovanu na engleskoj ortografiji, a možda je bila i samo inercija.

Pre koju godinu proveravao sam koje bi domene mogla Crna Gora da ima. Kao i po pitanju slova S, i na slovu M je vrlo gusto. Makao ima domen .MO, Mongolija ima domen .MN, Malta ima domen .MT, Madagaskar ima domen .MG, a Mauritanija ima domen .MR. Jedini slobodan domen koji bi mogao da se izvuče iz imena Montenegro bio je .ME. Tada to nisam primetio, jer mi je delovalo nebulozno. Čak je i .CG zaouzeto, jer pripada Republici Kongo; a zauzeti su i svi domeni koji počinju na C, a da se tiču imena Crna Gora. Tako je Crnoj Gori ostao domen .ME.

Srbija je, naravno, bila u sličnoj situaciji kao i Crna Gora. Ipak, postojala je neka tradicija, pa je zato i dobila domen .SP. Ali, kako je tekla priča:

Najlogičniji domen, domen .SR, zauzeo je Surinam, pošto Rusija i dalje drži domen .SU koji pripada Sovjetskom Savezu. Za razliku od domena .CS koji je pripadao Čehoslovačkoj, i domen .SU i domen .SR se koriste. Tako nije bilo moguće odjednom napraviti premetačinu.

Za dvoslovni ISO kod i internet domen kružili su različiti predlozi. Predlog državnih organa bio je .RS, dok su se javljali predlozi .SX, .SS i .CP. Onaj srednji je baš neprijatan, prvi bi bio vrlo isplativ, a drugi je duhovit. Lično sam bio za to da domen bude .CP, ali sam se kasnije premišljao i shvatio da je isplativije imati domen .SX.

Dobijeni kod SP nije nov. Korišćen je kao sekundarni dvoslovni kod za srpski jezik (kad se htelo definisati da li je nešto pisano ćirilicom ili latinicom; pa sr SR koristio za jedno pismo a SP za drugo, bez neke konzistentnosti).

Ali, ono što je i glavni povod za ceo ovaj poduži uvod jesu upravo mogućnosti koje pružaju domeni .YU i .ME i koji je mogao da pruža domen .SX.

Kada bi bilo pameti i dobre organizovanosti, prodaja domena i u Srbiji i u Crnoj Gori bila bi jedna od bitnih privrednih grana. Sigurno je da bi ti domeni mogli dobrano da hrane razvoj IT-a u Srbiji, a mislim da Crnogorci ne bi morali ni da se bave turizmom, jer bi prodaja internet domena omogućavala potpuno pristojan život svim građanima Crne Gore.

Porno sajtovi i sajtovi za zakazivanje viđanja su najunosniji biznis na Internetu. Nijedan sajt van te sfere ne može da se meri posećenošću i protokom koji ostvaruju sajtovi iz te sfere. To znači i da su poželjni domeni na engleskom jeziku izuzetno vredni.

U nezvaničnom razgovoru sa visokim zvaničnikom jedne od važnih organizacija koje vode Internet dobio sam procenu da bi domen fuck.yu mogao da se proda za 5 miliona dolara. Verujem da bi sličnu cifru, ako ne i veću, mogao da obezbedi i domen fuck.me. Pritom, postoji i godišnja renta koja bi na toj klasi poddomenima mogla da ide i na 1000 dolara. A postoji toliko glagola koji se mogu staviti ispred .yu i .me, da bi se sigurno moglo sakupiti 1000 domena čija bi ukupna godišnja renta mogla biti milion dolara.

Prodaja domena bi se mogla organizovati putem licitacija. Domeni ne bi trebalo da se nađu u slobodnoj prodaji, već bi se prijave za licitacije najavljivale mesec dana unapred i trajale bi mesec dana. Takođe, ne bi trebalo prodavati više od 10 domena mesečno. Trebalo bi napraviti takvu atmosferu putem globalnih medija -- da ti domeni postignu najvišu moguću cenu.

Ali, sve ovo se tiče Crne Gore i Srbije i uvek će se naći tu dve vrste ljudi: oni kojima je prodavanje takvih domena skaredno i oni kojima to nije skaredno, ali nikako nemaju nameru da dobijeni novac ulože u razvoj društva. Nažalost, to nije nikakvo moje nagađanje, već sam što lično, što na osnovu javnih proglasa vrlo jasno mogao da vidim da su upravo najglasnija ova dva tabora.

Na kraju, moram reći da sam sebi postavljao pitanje zašto uopšte ovo pišem. Mogućnost da se domeni prodaju i da taj novac bude uložen u razvoj društva je mizerna. Ipak, čini mi se da treba naznačiti javnosti kakvi su potencijali domena koje poseduju države u kojima živimo.

Amazon

Amazon je jedna od pojava koje me izuzetno privlače. U suštini, privlače me reke, i velike i male, ali Amazon ima neko svoje posebno mesto. U narednim redovima i narednim nastavcima pokušaću da provedem čitaoce ovog bloga kroz njega, a biću vrlo srećan kada bi to čitanje proizvelo i aktivno učešće u pisanju o Amazonu makar na srpskoj, hrvatskoj i/ili bosanskoj Vikipediji.

Počnimo od sliva Amazona. Da, ništa posebno. Uglavnom smo svi mi gledali slične karte Južne Amerike. Verujem da dosta od onih koji čitaju znaju da prethodni link vodi do Googleovih mapa (i satelitskih snimaka) koje se mogu uvećavati do vrlo krupnih razmera.

Kako na Vikipediji kažu, Amazon je najveća i najobimnija reka na svetu. Izvire u Nevado Mismiju na peruanskom delu Anda na nadmorskoj visini od 5597 metara i nalazi se na koordinatama 15°31′31″J, 71°41′27″Z. Njegov sliv se nalazi u Brazilu, Peruu, Boliviji, Kolumbiji i Ekvadoru, dugačak je 61516km.

A pre nego što u narednim nastavcima počnem detaljno da opisujem njegovu geografiju, floru i faunu, prvo ću opisati ono zbog čega sam oduševljen Amazonom.

Počeću od kraja. Amazon je na svom ušću širok 300km. Pogledajte ovu Nasinu fotografiju koja ga hvata od severa ka jugu. Kada su prvi Evropljani stigli do ušća i ušli u Amazon, mislili su da se nalaze između dva kontinenta koje deli širok moreuz.

Amazon je, inače, odgovoran za jednu petinu slatke vode koja se uliva u okeane. Stotine kilometara od ušća Amazona, Atlantski okean je i dalje značajno nižeg saliniteta. Ni količina mulja koji Amazon donese sa svog toka u Atlantski okean nije zanemarljiva. Na ovom satelitskom snimku se može videti da je voda Atlantskog okeana peščani plićak skoro 100 kilometara pošto se u njega Amazon ulio.

U okviru delte Amazona nalazi se ostrvo Maraho, koje je skoro tri puta veće od Crne Gore.

Standardni tok Amazona je širok između kilometra i po i deset kilometara. Poređenja radi, Sava je na ušću široka oko 300 metara, dok je Dunav kod Pančevačkog mosta širok skoro 800 metara. Preko toga, Amazon plavi okolne predele na nekim mestima i po 20-30 kilometara, kada je njegova prosečna dubina oko 40 metara (dubina Save kod ušća je oko 8-9 metara, a dubina Dunava kod beograda oko 10-12 metara).

I, naravno, tu je i Amazonska prašuma, koja usisava izuzetno velike količine ugljen-dioksida. Njeno očuvanje je od vitalnog značaja za postojanje ljudi na Zemlji.