Bilten broj 6

Izašao je i bilten broj 6.

O novogodišnjoj histeriji

Pošto se ispostavilo da je uvod za moj bilten broj 5 naišao na dobar prijem kod mojih prijatelja, a jedan od njih (Srđan) je tražio i da dobije URL za taj tekst, zbog lakšeg pristupa tekstu prenosim uvod i ovde u celosti.

* * *

Hvala svima koji ste se interesovali šta se dešava sa ovim njuz-letrom :) Kao što već znate, pre nedelju dana je bio regionalni sastanak Vikipedijanaca na kom sam morao da radim sve stvari od kojih je sastanak neposredno zavisio. Pa, kad se na to doda da posle možda i mesec neobavljanja drugih stvari moram da se bavim upravo tim stvarima koje nisam obavio -- onda ono što mi je za dušu moram ostaviti za neko vreme sa manje obaveza.

Ovaj email ipak neće biti toliko aktuelan, pošto sam tek prethodnih dana dobio dovoljno slobodnog vremena da se ponovo pozabavim novim stvarima. Kakogod, pokušaću da skratim što se skratiti može, pa da se već za sledeću nedelju javim sa aktuelnim događajima.

Pre nego što nastavim sa uobičajenim rubrikama, hteo bih da se malo osvrnem na uobičajenu novogodišnju histeriju. Meni datumi kakvi su 31. decembar i 1. januar stvarno vrlo malo znače jer je svaki od tih datuma jedan animistički umišljaj da se nešto *stvarno novo* događa. Imajte na umu da Zemlja svaki trenutak ulazi u (gotovo) isti onaj položaj u kom je bila prethodne godine i da sa astronomske tačke gledišta može se reći da svaki dan ulazimo u sledeću godinu; kao i da je svaki dan u godini podesan za postavljanje istog za proslavu Nove godine.

Ono što mi je oduvek, čak i kao detetu, poprilično smetalo (a verujem da u tome nisam jedini) -- tiče se toga što je raspoloženje među ljudima povišeno samo u nekim danima koji su posebno određeni nekakvim okultnim numerološkim metodama. Ljudi pre tog i tih datuma s nestrpljenje očekuju da dođe *baš taj datum*, a kada taj datum prođe, osećaju se ispražnjenim i sa setom se prisećaju "kakva je žurka bila" ili "kako se dobro pilo".

Jebeš život u kom se lepo osećaš samo jedan dan ili samo deset dana od 365 ili 366.

Ovo, naravno, nije nikakva depresivna jadikovka, već poziv svima da oko sebe šire istu atmosferu i ostalih dana u godini. Znam da nije lako, ali što više se budemo trudili da nam uvek bude Nova godina -- to ćemo imati i sve druge dane sve bliže onom raspoloženju kakvo je novogodišnje.

I ne samo to. Svaki je "datum sećanja" ili "dan toga i toga" upravo animističko smirivanje savesti. Ne trebamo poštovati ljudska prava samo na dan ljudskih prava, već ih trebamo poštovati svakog dana; ne trebamo se sećati marginalizovanih zajednica samo kada im dođe dan, već tom problemu moramo pristupati znatno aktivnije; ne trebamo se sećati Holokausta samo na njegov dan, već je potrebno da se uvek prisećamo da socijal-darvinističke priče o "jačima koji su uspešniji u životu" *neminovno* vode ka novom nacizmu, koji se ne mora zasnivati na veri u superiornu naciju, već na veri u ma koji oblik superiorne kulture.

Iseljavanje u svemir, prvi deo

Da bi ljudska vrsta opstala -- ona će kad-tad morati da se iseli ne samo u orbitu zemlje, ne samo na Mesec ni na planete Sunčevog sistema, već i znatno dalje, u druge krajeve naše galaksije i u druge krajeve Svemira. Što više različitih planeta ljudi nasele, to će biti veća šansa za njihov opstanak.

Ipak, cela ta priča otvara pitanja na koja nije lako odgovoriti.

Opasnosti koje iseljavanje nosi

Tehnologija

Najmanji problem je pitanje tehnologije. U ovom trenutku se tek stvara dovoljno pouzdana tehnologija za duži ljudski boravak u svemiru, kao i za bezbedna putovanja do konkretnih tačaka van Zemlje. Mislim da su ekspozije spejs šatlova svima vama u sećanju. Otišli su Čelendžer i Kolumbija, što čini jednu oko jedne trećine ukupnog broja spejs šatlova agencije NASA i 2% letova. Drugim rečima, ako se odselite na Mesec i hoćete dva puta godišnje da posetite rodbinu na Zemlji, verovatnoća kaže da će se uslovi za vašu smrt u spejs šatlu ispuniti za 25 godina. A ako ste neki japi ili diplomata koji treba da oko deset puta godisnje odleti tamo-ovamo, onda vam je vek trajanja procenjen na 5 godina.

Ali, da kažemo da bi to još i moglo nekako da se sredi nekom pouzdanijom tehnologijom. Uzmimo, postoje ideje za pravljenje lifta do meseca. To bi, kao, trebalo da bude bezbednije. Takođe, ohrabrujuće je i to što su i svemirska stanica Mir i Međunarodna svemirska stanica, za razliku od Skajlaba, poprilično stabilne.

Kakogod, najrealnija opcija za iseljenje u bliskoj budućnosti je tzv. Stendfordski torus (obavezno uveličajte treću sliku iz članka!). Ta naprava bi bila ogromnih dimenzija a gravitaciju bi stvarala pomoću centrifugalne sile, pošto bi se vrtela u krug. Kažu da tehnologija za tako nešto postoji. E, sad. Meni je u postojećim tehnološkim okvirima teško da imam poverenja u neku takvu skalameriju. Ali, čak i da kažem da će jednog dana tehnologija biti, ipak, dovoljno pouzdana.

Priroda

Sledeće veliko pitanje je -- kakve će efekte veliki broj letova imati na prirodu na Zemlji. Ako budemo imali gomilu letova između Meseca, Marsa i Zemlje, imaćemo i gomilu zagađenja koje će praviti letelice koje rade na ma koje gorivo koje sagoreva i koje greju svoju okolinu. Bar su to problemi. To bi moglo da se reši napravama kao što bi bio lift do solidne udaljenosti od Zemlje, do neke stanice koja bi bila kosmodrom.

Društvo

Ali, ono što me najviše brine jeste razvoj društva. Neminovno je da će u određenom trenutku te naseobine postati manje ili više samostalne političke tvorevine: po dobijanju dovoljno velike populacije i po odrastanju, uzmimo, druge generacije rođenih u svemiru. Kakva će ta društva biti?

Tamo neće biti moguće otići u drugi grad ili u planine. Čak i da neko bude to mogao, to će moći isključivo vrlo dobro obučeni ljudi. A teško je da će treća generacija naseljenika biti obučena baš kao njihove babe i dede koji su bili trenirani upravo za iseljavanje u svemir.

To odmah otvara prostor za spekulacije o tome ko će i kako vladati u toj zajednici i hoće li, ipak, te zajednice imati dovoljno svesne ljude da ipak u njima ne bude vlasti? Hoće li zajedništvo među ljudima biti jako, kakvo je po severnim krajevima Zemlje, gde nije moguće preživeti bez zajednice ili će manji ili veći deo populacije biti uslovljavan napuštanjem? Hoće li odnosi biti kao u kapitalizmu: Eto, sve možeš da izabereš, pa čak i da umreš od gladi ili od nedostatka kiseonika; ako ne učestvuješ u našem sistemu, mi imamo pravo da te izbacimo...

I još takvi odnosi neće biti toliko drastični ni na Mesecu, ni na Veneri, ni na Marsu; jer će se isprva taj deo svemira intenzivno naseljavati, a potom će ostati centar ljudske vrste sigurno hiljadama godina.

Pravi problemi mogu nastati kad ljudi budu počeli da se iseljavaju iza Neptuna , isprva u Kajperov pojas, a onda i među komete, u Ortov oblak.

Prema onom do čega se stiglo u astronomskim istraživanjima, za razliku od prethodnih podataka, ustanovilo se da međuzvezdani prostor, makar ovaj između Sunca i obližnjih zvezda, i nije tako pust. Postoje komete, i to gomila njih. Neke možda čak orbitiraju i oko Sunca i oko neke obližnje zvezde.

Kako kažu u članku Naseljavanje spoljnjeg dela Sunčevog sistema, postoji mogućnost da se komete koriste kao spori generacijski brodovi koji bi leteli u susret drugoj zvezdi. Time bi se ljudska vrsta polako ali sigurno iselila i iz Sunčevog sistema, što bi joj omogućilo znatno duži vek.

Ali, jedna kometa bi mogla zadovoljiti oko 500 kolonista. Makar koliko mala zajednica imala prednost, takva zajednica, uz današnje i buduće znanje i celokupnu patologiju ljudskog društva -- lako može da se izvitoperi i ode u neki horor.

Zamislite da se nalazite na jedno 600 astronomskih jedinica (AU je prosečna udaljenost od Zemlje do Sunca) nalazi najbliža sledeća ljudska naseobina, a da je prva ozbiljnija naseobina na Titanu, jednu svetoslnu godinu daleko. Eto, stigli ste tu odnekud, sa komete koja je udaljena oko 1000 AU od one na kojoj se nalazite. Putovali ste pet godina sa svojim kolonistima. I šeste, pošto ste se već naselili, ustanovite da je sa vama i desetak psihopata koji žele da stvore neki svoj kastinski sistem u kom bi oni bili na vrhu a vi bili zaduženi za kopanje rude iako to mašine mogu mesto vas.

I nema tu "idem dva dana peške do sledećeg sela"!

Pa da nastavim sa hororom. Zamislite da se tako neka naseobina malo proširi, pa zauzme malo više asteroida, pa se još proširi i stigne do neke zvezde sa planetama. Pa postane poprilično moćna i naoružana, pa poželi da se vrati... Već sam upao u naučnu fantastiku. Jednom sam naleteo na jedan umetnički univerzum koji gotovo da nalikuje ovako nečemu, mada je, ipak, radnja zasnovana na Zemlji. Pročitajte članak o Drakama. Priča nije toliko inventivna, koliko ipak dobro zastrašuje. Posebno je zanimljiv deo koji se tiče "naših vremena" (uzmimo, od 18. do 20. veka).

Ipak...

Ali, da se vratim na započetu priču.

Možemo imati li nemati odgovornosti prema budućim generacijama. Imanje te odgovornosti se ne tiče neke uopštene "odgovornosti za opstanak ljudske vrste", jer takva odgovornost je još jedan u nizu mitova. Ona konkretna odgovornost o kojoj se ovde radi tiče se toga hoćemo li generaciji iza nas -- možda našoj deci, a sigurno deci naših prijatelja -- ostaviti malo veće šanse da prežive ili ne.

A odgovornost se sastoji u nečemu što iz perspektive našeg života uopšte nije ni bitno. Nama će ceo život možda biti sto godina, verovatno ni toliko, a možda nešto više od toga. A 100 godina je dovoljno mali period da ne mora ništa da se desi.

Možemo, naravno, sebično reći da nemamo nikakvu odgovornost, da svako ima odgovornost isključivo prema sebi i da nije naša briga šta će se dešavati posle naše smrti. Ako ste među takvima, izgubili ste vreme i čitajući ovo do sada, tako da vam preporučujem da sada upravo prekinete sa čitanjem, jer će vas, onda, ovo nadalje ili smarati ili nervirati.

Da je asteroid (ili kometa) koji je 1908. godine pao u Tungusku poranio koji sat, od 1908. godine Berlin bi bio ruševina, a teško je da bi iko preživeo od tadašnje populacije od od 2 miliona stanovnika.

Do sada je pozato, kako mi se čini, oko 10% asteroida i kometa koje mogu biti potencijalna opasnost za Zemlju. Sve ostale je moguće primetiti nekoliko dana unapred, kada je kasno za ma kakvu reakciju.

Dinosaurusi su nestali najverovatnije usled sličnog događaja. Uglavnom je prihvaćena teorija po kojoj je eksplozija nastala pre 65 miliona godina, stvorila krater Čikšulub i na nekoliko godina prekrila celu Zemlju oblakom prašine punim iridijuma -- upravo padom komete ili asteroida.

(nastavak sledi)

Vojska i bezobzirnost

Pojavila se vest da je moguće hapšenje vojnih obveznika koji iz inostranstva dođu u naredno vreme. Pogledajte i komentare, a sledi moj komentar na sve to.

U pitanju je jedna od ne tako velikog broja stvari u kojima se slažem sa "prosečnim posetiocem" B92. Čak i da izuzmemo militarizaciju društva koju postojanje vojske pravi, provođenje vremena u istoj predstavlja jedno veliko gubljenje vremena. Rasklapanje i sklapanje puške se nauči za 45 minuta, dodatni sat je neophodan da se nauči upravljanje ma kojim drugim uobičajenim oružjem; a ako vas i zanima da naučite nešto više od tih beskorisnih i opasnih radnji -- gotovo sigurno je da nećete imati prilike jer vam to neće dati. Ostalo vreme u vojsci se provodi u dangubljenju i iščekivanju ma čega iole bitnog. Čak i da je cilj da postoji *narodna vojska*, celokupna obuka i vojno osposobljavanje se može završiti za maksimalno mesec dana. Drugim rečima, čak i sa stanovišta *bitnosti za državu* -- ovakva vojska je jedno veliko traćenje svega i svačega. (Naravno, preko toga što se npr. kod tenkova ne meri koliko litara goriva potroši na sto kilometara, već koliko će kilometara preći sa 100 litara.)

Pitanje koje se ovde postavlja je smisao pokretanja takve priče sada. Potpuno je verovatno da je jedan od komentatora te vesti dao pravi odgovor:

• Ljudi, ne palite se. Ovo je samo politicki trik DSS-a i SRS-a. Hoce da vas uplase da ne dolazite pred izbore jer znaju da necete glasati za njih. Cim izbori budu gotovi, neko ce reci da nema vise hapsenja. (Stevan, 26. decembar 2006 20:32).

Znajući kako izgledaju tokovi srpske politike, ovo tumačenje mi izgleda najverovatnije. Priče o "dužnosti prema otadžbini" i "pravednosti prema svima" su, nadam se da je i vama to jasno, samo izgovor za vrlo primitivne ciljeve u obliku dobijanja izbora, 100.000 evra godišnje za stranku iz budžeta, kao i oko 30.000 evra bruto godišnje po poslaniku i još više po ministru, direktoru i sl.

Štagod da je u pitanju, iz takve reakcije se vidi jedna izrazita i neopisiva glupost i bezočno poigravanje osećanjima ljudi koji su jednom otišli zato što u ovoj zemlji nisu videli svoju budućnost. Pravo da kažem, uz ovakvu stoku ni ja ne vidim svoju budućnost u ovoj zemlji.

I pre nego što vam budem citirao jedan tužan komentar čoveka koji je otišao daleko kako bi othranio svoju majku i sestru, preneću jedan komentar povodom bunjenja protiv vojske i jedan savet kako izbeći istu ako ste u inostranstvu:

• kamo srece da je bilo vise ovakvih pacifista u svim novonastalim drzavama. Nikad nebi nacionalisti radili sta hoce. Videli smo svi koje rezultate imaju. (dare, 26. decembar 2006 12:22)
• Vojnim obaveznicima u inostranstvu savet da sacekaju jos godinu ili dve pre nego sto dodju u zemlju. Ako su se neki mnogo uzeleli porodice neka organizuju susrete u nekoj od susednih zemalja. Za one kojima se mnogo prijeo burek ili ajvar i koji bi hteli po svaku cenu da dodju najbolje je da udju u Srbiju preko Crne Gore. Posle neka budu tihi i neupadljivi i ne bi trebalo da bude problema. Povratak u inostranstvo istim putem nazad kroz Crnu Goru. Kad dodjete u Srbiju za svaki slucaj sakrijte pasos da vam ga nebi oduzeli slucajno prilikom neke rutinske kontrole. Ako vas i uhapse nije bas veliki problem da im se pobegne ali morate da imate pasos da bi se vratili u inostranstvo. (Gagi, 26. decembar 2006 13:53)

A sad i priča o tome zašto se odlazi u inostranstvo. Nije da je izbegavanje vojske baš toliko nebitno kao što ovaj čovek kaže, nemam stav po pitanju imanja i nemanja pasoša neke druge zemlje, ali su, svakako, njegovi razlozi za odlazak iz zemlje su više nego jasni i dovoljni:

• Niko ko zivi u inostranstvu nema privilegije. Divac i mnogi iz dijaspore imaju strano drzavljanstvo i po zakonu ne moraju da sluze vojsku ali je vojska ta koja to ne postuje pa podnosi prijave. A mnogi sto su otisli u inostranstvo nisu to radili da bi zbrisali od vojske vec teskom mukom. Ja sam morao da odem na Novi Zeland, da napustim sve prijatelje i familiju da bih mogao da saljem pare sestri i roditeljima i verujte mi da bih pre isao kod nas i 2 godine u vojsku da nisam teskom mukom morao da odem. Niko ne bezi u inostranstvo zbog vojske. Nazalost ja sam ovde morao da zapocnem novi zivot i ne bih mogao da idem u vojsku jer ce moje tek rodjeno dete da gladuje a posao nece da me ceka vec cu dobiti otkaz a kucu ce banka da mi uzme. Voleo bih da sam mogao vojsku da odradim tu ali zbog toga bi mi se ceo zivot izmenio, stipendija za ovdasnji fakultet nije htela da ceka a od te stipendije sam slao pare nazad u Srbiju i u isto vreme sam radio, ponekad nisam mogao vise dana za redom da spavam jer nisam imao vremena. Toliko o ljudima koju su "zbrisali" od vojske u lagodan zivot... (Darko, Novi Zeland, 26. decembar 2006 15:14)

Bilten broj 5

Izašao je moj email bilten broj 5 :) Možete videti isti na strani moje grupe na Guglu.

Vikimedijina konferencija u Beogradu (subota)

Tokom noći je ipak stigao Oskar iz Amsterdama. Oko četiri ujutro. Moram da kažem da je ovo bilo od izuzetne važnosti. Oskar, predsednik Vikimedije Holandije, kompozitor i profesor na Konzervatorijumu u Roterdamu, izvadio je subotu i uveo nas u sledeći dan u mnogo boljem raspoloženju. Hvala mu puno! Inače, Oskar je sleteo u Skoplje a ne u Beograd. Leteo je avionom kojim je leteo i Boris Tadić, a iz Skoplja stigao autobusom.

Goran je uspešno dočekao i Romana iz Slovenije i Slobodana iz Makedonije između 7 i 9 ujutro.

Ustao sam vrlo rano i bajao da se digne magla ;) Jedino sam zaboravio da umem da bajem samo da vetrovi ne dođu i ne donesu oblake, tako da sam zajebao stvar, pa vetra koji je trabalo da odnese maglu nije bilo. Jebiga, i nama vračevima se dešava to... Kakogod, bajao sam i da sve prođe najbolje moguće, što je i bilo :)

Pomislio sam da se magla diže negde oko 4 ujutro. Tačnije, i krenula je da se diže, ali se već do zore vratila u punoj svojoj nevidljivosti. U tom trenutku Delfina, Nina i Matijas su i dalje bili na aerodromu (mislim da su se vratili u Frankfurt) i čekali da avion poleti. Avion, naravno, nije poleteo.

Martin je bio uporan, stigao je, čini mi se, do Frankfurta. Herar je i dalje čekao na aerodromu u Beču, a od Darka i Roberte ni traga ni glasa.

Do 11 smo se sakupili, a Mica je ostala kući da prati razvoj događaja i navodi kad šta stiže. U to vreme Bonzo i Nikola su na aerodromu čekali da se bar neki avion spusti. Na aerodrom u Surčinu nije se spustio niti jedan celog dana.

U 12 je trebalo da napravimo video link sa sastankom poljske Vikimedije, ali se iz tehnike Doma omladine niko nije pojavio. Došao nam je samo Marko Homoludens iz LUG-a Beograd, koji je prethodnih dana isto to radio na vezi između Amsterdama i Beograda u sklopu nekakve kulturne saradnje u kojoj je učestvovao i Dom omladine. Posle sam saznao da je prethodnih dana bilo velikih problema sa tehničkim preduslovima da se sve to izvede: link nije bio onoliki koliki je najavljen, a instalirani Windows se stalno restartovao na mreži punoj virusa. Da, nismo dobili ni obećanu javnu IP adresu. Kakogod, ni da smo je dobili za subotu -- ne bi vredelo, pošto nismo dobili ni računare ni kameru ni mikrofon sa kablom dužine 30cm sa kog je trebalo i slučajni posetioci da pričaju.

Uskoro je Mica dobila informaciju da avion iz Pariza nije poleteo, a da se Florans vratila kući pošto je već sledećeg dana imala druge obaveze.

Kući se vratila i Delfina jer je i ona imala već u nedelju narednih obaveza. Ostali su da čekaju sjajni Nina i Matijas koji su i preko neispavanosti i mrcvarenja po aerodromima ipak odlučili da nikako nema smisla da se na pojave.

Otišli smo onda na ručak u Sunce na srpski posni sto. Moram da priznam da je hrana tamo sjajna i da je Ambrozićeva preporuka u potpunosti na mestu. Naravno, i svi ostali su bili oduševljeni hranom.

U četiri je trebalo da počnemo sa sastankom. Pola sata ranije javio mi se Darko i rekao da on i Roberta kreću iz Zagreba i da će biti tu negde uveče. Prva dobra vest tog dana!

Stvar je bila takva, da smo negde pred kraj ručka (koliko se sećam), zamolili Oskara da govori umesto Florans i umesto Delfine -- prvo o globalnoj zajednici, a onda o čemu god želi. Zahvaljujući Oskaru izvukli smo prvi dan! Nikola je otvorio sastanak, a pored njega su neplanirano pričali, koliko se sećam, i Filip i Goran.

Martin je, takođe, bio dovoljno uporan i uspeo je da uđe u avion koji je od Frankfurta umesto do Surčina išao do Niša. Odatle je autobusom stigao do hotela Slavija, a po njega su otišli Goran i Bonzo. Stigao nam je u toku neke od pauza.

Pred kraj predavanja stigli su nam i Darko i Roberta. Hvala Tijani na tome što nam je pomogla prilikom dočeka. Malo su se jurili na relazciji Sava centar - Hajat, ali su se ipak našli i stigli uspešno do Doma omladine.

Pošto su se predavanja završila, stigli smo i do "Kluba " koji se nalazi ukoso od Doma omladine, na manje od tridesetak metara. Tamo smo stigli u organizaciji Nikole i Nevene, a slušali smo ansambl Belo platno koje je i 2005. sviralo u onoj kafani kod Cvetka kada je Džimbo bio u Beogradu. Atmosfera je bila više nego prijatna.

Kad smo završili s tim, polako smo krenuli da se pakujemo hotelima. Pošto smo uglavnom sve spakovali u hotel Rojal, još jedno sat-dva smo proveo pričajući sa Martinom, koji mi je ispričao vrlo zanimljive priče iz njegovih putešestvija po bivšoj Jugoslaviji. Inače, 1983. i 1984. bio je na radnim akcijama u Nišu.

Možete videti i uvodnu priču, kao i priču o petku, nedelji i ponedeljku.

Vikimedijina konferencija u Beogradu (petak)

Ujutro je trebalo da dočekamo Delfinu, Ninu, Matijasa, Martina i Oskara. U 10 ujutro je trebalo da Filip, Bonzo i ja budemo na aerodromu. Plan je bio da prvo dočekamo Delfinu, Ninu i Matijasa, da se vratimo u grad, a da potom ponovo odemo (verovatno samo Filip) na aerodrom i dočekamo Martina i Oskara.

Oko 8:00 je bilo jasno da nešto ne valja. Od 9:00 do 9:45 smo čekali da se makar jedan avion spusti. Ništa. Magla. Negde oko 9:30 smo ustanovili da će jedan od aviona (čini mi se Martinov) doći čak 30 minuta ranije, u 10:15. Odluka je bila da ja ostanem u kući, a da Filip i Bonzo odu na aerodrom.

Naravno, ničeg nije bilo. Matijas, Nina i Delfina su bili zarobljeni na aerodromu u Milanu, gde je, pored beogradske magle problem bio i štrajk u Italiji. Kako se ispostavilo, taj štrajk je bio i potpuno nebitan problem. Štrajkovalo se, uzmimo, sat vremena.

Kako se sećam, Filip se sa Bonzom vratio, a nešto kasnije je bilo naznaka da će avioni ipak stići posle podne, pa su Filip i njegov otac otišli na aerodrom. Mislim da ne treba da napominjem da niko nije stigao.

Već je bilo negde oko 17:00 i ja sam bio mrtav umoran jer sam se probudio negde oko 2 ujutro. Ustanovili smo da će se sve najverovatnije odložiti za sutradan i ja sam otišao da spavam.

Od tada je Mica preuzela moj telefon i moj nalog na Gmailu, sa kojih je stalno bila u kontaktu sa Matijasom, Ninom, Filipom, Oskarom itd.

U toku tog perioda ustanovili smo da će Delfina, Nina i Matijas ipak prespavati u Milanu. Oskar se nije dao i uspeo je da sleti u Skoplje. Magla je i dalje bila vrlo gusta.

Možete videti i uvodnu priču, kao i priču o suboti, nedelji i ponedeljku.

Vikimedijina konferencija u Beogradu (uvod)

U subotu i nedelju, 16. i 17. decembra 2006. godine održala se prva regionalna konferencija Vikimedije u Beogradu, a prva je te vrste u svetu. Ovde ću, ukratko, dati svoj pogled na to kako su se odvijale stvari...

Očekivali smo 11 gošći i gostiju, od čega se devetoro pojavilo. I to je bilo izuzetno dobro, u odnosu na kako je krenulo. Beogradski aerodrom još uvek nije aktivirao svoje uređaje koji omogućavaju lakše sletanje tokom magle i tokom petka i subote niko od gostiju nije stigao na Aerodrom Beograd.

Biće ovo duža priča...

Tek sada shvatam na kakve sve probleme nailaze ljudi koji organizuju događaje u Srbiji. U ovakvoj situaciji jednostavno nije moguće stvoriti minimum preduslova za rad. Nakon katastrofe vezane za dolazak ljudi na aerodrom, konstatovao sam da u Beogradu (niti u Srbiji) nema smisla organizovati ništa između novembra i marta. Naravno, plaši me i to da će se neograničeni broj sličnih bazičnih teškoća javiti u budućnosti i sebi stvarno postavljam pitanje koliko, zapravo, ima smisla baviti se sizifovim poslom: organizacijom nečeg što će svakako imati problema, ponekad toliko velikih da jednostavno nije moguće obaviti posao.

Na primer, sledeći put mogu da očekujem uredno raskopana dva od tri puta od aerodroma do centra, pri čemu je treći blokiran zato što se izlila cisterna sa amonijakom; pa se zbog svega toga do Beograda od Surčina mora ići preko Zrenjanina. Možda nekom sa strane ovo može da se čini kao cinično preterivanje, ali bih podsetio sve one koji žive u Beogradu koliko je malo potrebno da se u Beogradu napravi saobraćajni haos. Uzmimo, dovoljno je da padne kiša u proleće ili sneg u decembru.

Ako Srbija i Beograd hoće svet kod sebe, onda moraju ispuniti makar neke preduslove. Ne, nije potrebno imati fensi hotele za male pare -- preživećemo i sa hostelima; nije potrebno imati etno prodavnice na svakom ćošku -- uvek se možemo potruditi da strancima predstavimo svoju kulturu. Potrebno, je, eto, stvoriti minimum preduslova za normalno funkcionisanje. Eto, na primer, da ljudi mogu u nekim razumnim okvirima da stignu od Roterdama do Doma omladine: i sat-dva zakašnjenja bi bila potpuno prihvatljiva.

Ipak, samo zahvaljujući izuzetnom zalaganju samih učesnica i učesnika skupa, skup je održan i prošao je izuzetno dobro. Bilo je nekoliko novinara, ne baš puno ljudi spolja (nekoliko), ali je prošlo kao izuzetno dobar interni sastanak ljudi iz regiona sa Vikimedijancima iz Holandije i Nemačke.

A kako je bilo, u sledećim postovima: petak, subota, nedelja, ponedeljak.

Građanski mitovi

Izbori u Srbiji se bliže i već sam nekoliko puta u razgovorima dobio isti šablon odgovora u vezi sa tim "ko je jedini ko se razlikuje" i kako se "neglasanjem glas daje radikalima".

Jedini ko se razlikuje

Ni Đinđiću se nije mogla, niti se Čedi Jovanoviću može sporiti energičnost i zalaganje za dekriminalizaciju društva u Srbiji. Jasno je da jednostavno nije moguće boriti se sa mafijašima ako se sa bar nekim njihovim segmentom nema kontakt, pa čak i saradnja. Đinđiću se nije mogla sporiti, ipak, ni želja za kakvom-takvom ekonomskom ravnopravnošću, mada je u realizaciji ma čega što na to miriše bio vrlo kilav, štaviše, ne sećam se nijedne akcije njegove vlade koja je davala naznake nekog ekonomskog boljitka ugroženim slojevima stanovništva.

I tu se završava priča o njihovim različitostima u odnosu na standardni profil političara.

Ono što su obojica delila jeste širenje atmosfere potpunog nerazumevanja kulturnih šablona različitih od njihovih, građanskih. Možda to nisu bili i nisu njihovi stavovi, ali iz njihove kulturne ideologije proističe da seljake treba civilizovati ili ih ne treba biti. Atmosfera koju šire predstavlja tipičan primer emitovanja mržnje prema različitim ljudima, pa makar ta mržnja bila usmerena ne prema drugom etnicitetu, drugoj religiji ili drugoj rasi, već prema drugom kulturnom miljeu koji živi po predgrađima i selima. I jedno i drugo jeste fašizam.

Preko toga, Čeda Jovanović i njegova Liberalno-demokratska partija svojom društvenom demagogijom šire lažne signale različitim ljudima koji u njima vide levičare.

Naprotiv, njihova ideologija je, kao i svaka savremena liberalna ideologija, duboko socijal-darvinistička. Po njima, samo najjači treba da opstanu; gladni su sami krivi za svoju glad; a ovaj svet je savršen da savršeniji ne može biti, iako po različitim segmentima globalno društvo puca i jednostavno više nije održivo. Da ne pominjem koliko ljudi dnevno pogine samo zato što nisu imali sreće da se rode u nekom mirnijem kraju sveta.

I da ponovim za one koji u to nisu upućeni: socijal-darvinizam je devetnaestovekovna preteča nacizma. I tada i sada socijal-darvinizam nije bio seljački, narodni pokret, već je bio privilegija civilizovanih građanaca. Da, kao i LDP, bio je elitistički pokret.

Tada se on transformisao u mržnju prema pripadnicima drugih nacija i drugih rasa. Danas se transformiše u mržnju prema negrađanskom, necivilizovanom, prostačkom itd.

Zato, ako baš morate da glasate, imajte na umu da svoj glas ne dajete fašistima! Danas su sitni, sutra zahvaljujući vama mogu postati znatno jači.

Procenti apstinenta

Zaboravio sam na to da mnogi ljudi idu logikom da moraju glasati. Toliko se družim sa ljudima kojima je normalno da ne glasaju, da sam zaboravio da postoje i oni koji su uvereni da je glasanje na izborima plemeniti zadatak.

Ne, nije.

Glasanjem na izborima samo održavate postojeći sistem u njegovim okvirima. Taj sistem ponekad može dati veću socijalu, može dati život sa više proizvoda, može vas odbraniti od ljudi koji su isti kao vi, samo žive u drugoj državi... Taj sistem može uraditi mnogo toga što će vam se činiti smislenim i razumnim.

Zato ćete se truditi da izađete na izbore i glasate za razumne, za one koji će vas odvesti u Evropu (iako ste već u Evropi jer politika ne može uticati na prostiranje kontinenata), odvesti u NATO (kako biste vi ili neko vama blizak ratovao u Avganistanu za više ciljeve kapitalizma); koji će vam doneti strana ulaganja (kako bi vas stranci eksploatisali, pošto nije dovoljno da vam to čine i domaći kapitalisti) itd.

I onda ćete ubeđivati ljude koji ne žele na izbore kako će svaki njihov glas proporcionalno doneti više glasova onom ko ima najveći udeo među onima koji glasaju.

Ne, nije tako. Ako 50% izađe na izbore, a 15% dobiju radikali, oni će jednostavnom proporcijom dobiti 30% mesta u parlamentu. "Glasovi" onih koji ne glasaju biće podeljeni propocionalno prema onima koji su na glasanje izašli. Ja nikom neću dati svoj glas, a u sistemu kakav je to će se odraziti upravo onako kako ostali glasači glasaju. Daću i svojih 70% onima koji predstavljaju druge političke opcije.

A ne glasam zato što ne želim da učestvujem u farsi. Dovoljno čvrsto stojim nogama na zemlji da umem da vidim da je ishod i ovog i svih prethodnih glasanja bio više nego očigledan. Ne, radikali neće doći na vlast jer još uvek nije došlo vreme. Još uvek je u interesu i lokalnih i globalnih mafijaša da Srbija stabilno ide ka evroatlantskim integracijama. Kada im to ne bude bilo u interesu ili kada budu napravili neki drugi dogovor sa radikalima -- radikali će pobediti, pa uspeo svako od vas ponaosob još po 1000 ljudi da privoli da glasa protiv njih.

Nije to nikakva teorija zavere. To su samo interesi krupnog kapitala u čije kolo uđe svaki političar predstavničke demokratije pre ili kasnije.

Za dalja objašnjenja preporučujem vam da pročitate dva poglavlja iz dokumenta An Anarchist FAQ: Zašto su anarhisti protiv države? i Kako kapitalizam utiče na slobodu?

Od Krstaških ratova do strukture Ričat

Gledajući skorašnje izmene na srpskoj Vikipediji, zapazio sam neku sitnu izmenu na članku o neznamtinijakojem krstaškom ratu. Imao sam i ranije predstavu kakvo je to bilo sranje, ali sam hteo pobliže da se uputim.

Pošto je prošao poneki dan, krenuo sam, upravo u cilju pisanja pričice za blog i moje nedeljne izveštaje, da pročitam o njima na engleskoj Vikipediji. Pa je krenulo...

Neću ovde o tome šta mislim o svim tim sranjima, obećavam :) To sam ostavio za poseban članak.

Već negde na početku, otišao sam da se bolje uputim u Mavare. Uvek mi je bila interesantno brkanje Mavara i Maora. Pritom, i na engleskom imaju vrlo slična imena. Neko je nekad od naših novinara rekao da su Maori bili veliki narod koji je nekoliko vekova držao velike delove Španije. Na to mu je jedan drugi novinar odgovorio kako je sigurno da su Maori morali biti veliki narod kad su na svojim kanuima prešli čitav Indijski okean, potom i Atlantski uzduž da bi stigli do Španije, osvojili je, a potom se vratili na Novi Zeland.

Interesantno je i to da su Maori uistinu ratnički narod, čija su postojbina Havaji. Za razliku od australijskih domorodaca, Maori su se vrlo brzo snašli u trgovini sa Englezima, a ratove su izgubili zato što ipak nisu imali englesku tehnologiju.

Nego, otkud ti Mavari tu? Imaju neke veze i sa Kartaginom, ali imaju veze i sa Mauritanijom. Otišao sam da vidim kakva je Mauritanija.

Tuga. A u toj Africi ima i tužnijih. Odmah pored Mauritanije je Mali, koji je treći od pozadi po indeksu životnih uslova. A tu su u blizini i Sijera Leone i Niger, koji zauzimaju pretposlednje i poslednje mesto.

Pišući ovu priču, umesto da dovršim o tome gde sam stigao, otišao sam još dalje.

Pročitao sam malo o Nigeru, ali onda mi je oko zapalo za narod Krio i njihov jezik. U pitanju su potomci oslobođenih robova iz Sjedinjenih Američkih Država i govore kreolskim jezikom koji je mešavina engleskog i lokalnih afričkih jezika.

Onda me je zbunilo to što je Fritaun glavni grad Sijera Leonea, a ne, kako sam se ja sećao, susedne Liberije. Otišao sam na članak o Liberiji i ustanovio da sam godinama živeo u zabludi ;) Glavni grad Liberije je Monrovija :)

A Liberijci su posebna priča. Stigli su tu sa juga SAD i nastavili su da reprodukuju južnjačke šablone u novim uslovima. Među njima i domorocima napravio se jaz, a oni su, kao tipični Ameri i građanci, smatrali domoroce necivilizovanim i sebi su dali u zadatak da ih civilizuju, a time i njima vladaju. Ma, pročitajte o tome u članku o Liberiji. Jedna klasična vrsta ljudske gluposti i to tako karakteristična za svako vreme. Ni u Srbiji se od tog oblika fašizma ne možemo odlepiti.

Nego, da se vratim na priču...

Ta Mauritanija je stvarno tužna. Pogledajte članak o njoj i bacite pogled na ovu sliku. Nije to kao u Keniji, u kojoj nema struje, ali ima hrane na sve strane. Mauritanija je na oko 90% svoje teritorije u pustinji.

A onda, eto, nešto što je ipak dalo malo drukčije svetlo. U Mauritaniji se nalazi jedan prirodni fenomen, struktura Ričat, koja izgleda kao oko prečnika 50 kilometara. Bacite pogled na članak na Vikipediji i obavezno uvećajte slike, a pogledajte i članak na Nasinom sajtu.

Ispravke za prethodnu nedelju

Aleksine knjige

• Napravio sam grešku u najavi za drugu knjigu (iliti, nisam dobro pročitao njegovu najavu :) ). Citiram šta mi je Aleksa napisao u mailu: "Hvala na vestima, nego Drustvo spektakla II izdanje nije stampana knjiga nego samo rtf/ A4 fajl i ide na DVD uz knjigu Urlici u slavu se Sada (isto od Debora), a moze da se skine i sa ona dva sajta. Znaci, u Beopolisu mogu da se uzmu samo Urlici i taj DVD (mislim da su ostali samo primerci za pozajmljivanje, "Beli diskovi")."

Iz horor priča

• Dao sam vam link ka komentarima u delu "Uče nas kako sistem, zapravo, valja, samo smo mi lenji. Poželjno je krompir vaditi ručno, kao što ni mlinovima nije potrebna ni voda, ni vetar, već su samo ruke dovoljne: http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=221386 ." Iako sa komentara možete da dobijete i vest (kliknuvši na naslov vesti), evo i pravog linka: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=11&dd=26&nav_category=12&nav_id=221386.

Opstrukcija kao važno oružje

1. decembra 2006. godine Šešelju je prekinuto suđenje u Haškom tribunalu.

Uopšte me ne zanima da sada nešto pričam o delu i liku Vojislava Šešelja. Mislim da svi vrlo dobro znamo ko je on i da je besmislenom o njemu pričati.

Ono što je pokazao prethodnih dana jeste da je opstrukcija moćno oružje. Važno je samo u njoj istrajati! Nijedan sistem do sada nije bio otporan na opstrukciju. Naravno, drugo je kad sistem vode ludaci koji ne vide da će im optrukcija doći glave. To je već stvar za drugu priču i druge metode.

Ali, kada naspram sebe imate ljude koji su u stanju da saberu dva i dva, onda i opstrukcija dobija na snazi.

Nijedan sistem iz prošlosti i sadašnjosti ljudske vrste nije bio bez rupa. Svaki od njih imao je pukotine i svaki se na različite načine mogao izbušiti. Tako je i sa današnjim i globalnim i lokalnim. Daleko su oni od svojih kafkijanskih i orvelijanskih uzora. Ne smete se vi njih bojati, već sistem treba da se boji vas.

Studentski protest u toku, Vikipedijanski sastanak u decembru

(Ovaj post predstavlja sadržaj emaila sa liste na koju se možete priključiti ukucavši svoju adresu u polje sa desne strane ili tako što mi pošaljete email na adresu millosh@gmail.com.)

Evo i ovonedeljnog maila. Ubuduće ću kratke naznake objavljivati na svom blogu (možda i rekativiram svoj sajt, ali o tome ćete biti naknadno obavešteni). Ponoviću da svako od vas može da mi pošalje svoje najave ili ono čime se bavi, što ću staviti u poglavlje "Šta rade ljudi oko mene".

Događaji u najavi

• 7. decembra biće tribina "Anarhizam i marksizam" iz ciklusa Razgovori o anarhizmu. O tribini možete više saznati na adresi http://glp.anarhija.org/ .
• Regionalni sastanak Vikipedijanaca bice 16. i 17. decembra u Domu omladine Beograda. Planiramo video konferencije sa Poljskom, Svajcarskom, verovatno i Italijom. Možda još neko uleti u to. Predstaviće se vikipedijanske zajednice iz Bugarske, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, Nemačke, Holandije, Francuske. Doći će nam najverovatnije i predsednica borda Zaduzbine, Florans.
  

Šta radim

• Objavio sam dokument "Zanimljivi linkovi" na svom blogu. U tamošnjoj verziji dokument možete videti na adresi: http://loshmir.blogspot.com/2006/11/zanimljivi-linkovi.html . Kao što sam prethodni put i rekao, dokument će vremenom rasti. Na strani http://groups-beta.google.com/group/loshmir/web/zanimljivi-linkovi možete videti kako dokument raste, s tim što ću vas u delu "Zanimljivosti" obavestavati o tome sta je dodato u tom dokumentu od prošlog maila. Na blogu ću osvežavati dokument s vremena na vreme.
• Ono sa Google adsense programom je zabavno. Zaradio sam još $1,20 i to baš u prošli petak, kada sam poslao prvi mail u kome sam to i opisao. Zanimljivo je da sam sav novac do sada zaradio isključivo na osnovu svog ličnost sajta na engleskom (htttp://milosrancic.blogspot.com/), koji ima samo jedan članak, a nijedan cent na osnovu bloga o jezicima (http://languagesontheearth.blogspot.com/) koji sam znatno više reklamirao nego svoj lični sajt. Drugim rečima, to radi, ali treba još ući u detalje... Kao što rekoh, pomoći ću svakom ko želi time da se bavi.

Šta rade ljudi oko mene

• Studentski protest poprima sve veće dimenzije, okupiran je Filozofski fakultet, mediji uglavnom ćute o tome, a vlasti su počele da popuštaju. Studenti na fakultetima noće, a Čeda Jovanović se pojavio na fakultetu i pored striktne zabrane da političari ulaze na fakultet. Naravno, sa sve obezbeđenjem, kao što se i patetično krio iza svog deteta koje je izlagao opasnosti dovođenjem u ne tako bezazlenu situaciju. Nadam se da na ovoj listi nema onih koji će glasati za tu budalu. (Da se razumemo, ja ne glasam, ali za one koji baš moraju da glasaju: trudite se da ne dođete u situaciju u kojoj ćete se blamirati pred svojim unucima.) Više o protestu možete saznati na adresi http://protest.zbrka.net/ .
• Aleksa izdao jos jednu knjigu, ovog puta u pitanju je drugo izdanje knjige Gi Debora "Drustvo spektakla". Njegov email možete videti na strani http://groups-beta.google.com/group/loshmir/web/anarhija-blok45-gi-debor-drustvo-spektakla. Knjigu, naravno, možete dobiti za džabe. Dovoljno je da odete u knjižaru Beopolis, u prizemlju Doma omladine Beograda. Ako ne živite u Beogradu, javite se Aleksi na aleksa.golijanin@gmail.com.
• Od 20. do 26. decembra u Domu omladine Beograda održan je Beokon, festival naučne fantastike. Bilo je lepo, iako sam uspeo da stignem samo na poslednji dan.
• 22. novembra 2006. na Telfrou (http://www.telfor.org.yu/) Đordje Stakić, Srđan Vesić i Filip Maljković predstavili Vikipediju. Dokument u PDF obliku možete preuzeti sa adrese http://www.telfor.org.yu/Radovi/01_PU_17.pdf. Ako želite da stupite s nekim od njih u kontakt, javite mi.
• Tokom Telfora žtand imala i ekipa iz BGWirelessa (http://www.bgwireless.net/). Preporučujem vam da se uključite u njihovu mrežu i time u velikom luku zaobiđete klasične korporacijske smicalice prilikom dobijanja interneta i umrežavanja sa komšilukom. Mogu vas i lično povezati sa njima. Ako niste iz Beograda, verujem da će neko od njih moći da vas poveže sa zajednicom u vašem kraju.
• 24. novembra 2006. na engleskoj Vikipediji izabrani članak je bio članak o Beogradu. Goran Obradović, Nikola Smolenski i Marko Kalinić su sastavili izjavu za štampu, a ja ga prosledio medijima. Izjavu možete videti na adresi: http://mail.wikipedia.org/pipermail/wikimediascg-info/2006-November/000005.html . Ako taj email niste primili, a želite da budete na našoj listi vrlo slabe frekvencije (u ovom trenutku nekoliko mailova godišnje, ali treba računati na jedan mail nedeljno), javite mi i staviću vas na listu.
• 25. novembra 2006. u organizaciji Žena na delu (http://www.zenenadelu.org.yu/) održan performans na Trgu Republike pod nazivom "Vidite li nasilje nad ženama?"
  

Zanimljivosti

• Naučnici sa MIT-a pronalaze način kako da električnu energiju prenose bežičnim putem, http://en.wikinews.org/wiki/MIT_researchers_invent_way_to_transfer_electricity_wirelessly . Bilo bi interesantno saznati šta je to tačno Tesla radio tim povodom.
• Preuzmite Google Earth (http://google.com/earth/). Da, jasno mi je da zvučim kao promoter jedne kompanije, ali je ovo nešto što svakako ima budućnost. Tačnije, što nam neke naučnofantastične priče donosi upravo ovde. Primetite da, za razliku od Google Mapa (http://maps.google.com/) Google Earth ima i mogućnost prelaska u treću dimenziju. Iako npr. Beograd nije obrađen kad su zgrade u pitanju, kao i sve što je obrađeno na tom nivou, ima vrlo lepo urađen reljef. Možete otići lepo do otprilike Muzeja savremene umetnosti sa novobeogradske strane (blizu Ušća) i onda baciti pogled ka Kalemegdanu i tamo ćete videti sve osim zgrada: vrlo karakteristično kalemegdansko brdo. Da biste shvatili o cemu pricam, pogledajte slike: http://groups-beta.google.com/group/loshmir/web/usce+1.jpg i http://groups-beta.google.com/group/loshmir/web/usce+2.jpg.
• Sećate li se "cigareta sa karbonom" i onih "koje su posebno loše za trudnice", odnosno kako su neki ljudi kupovali isključivo "cigarete bez karbona" ili čak isključivo "cigarete sa karbonom", a neke trudnice izbegavale samo one pakle na kojima je bilo napisano da su štetne za trudnice? Pa, ima i nešto gorih stvari od toga. Pogledajte članke: http://en.wikipedia.org/wiki/Fan_death i http://en.wikipedia.org/wiki/Penis_panic .
• Hrvati se informišu preko Interneta. Lično smatram to izuzetno dobrim za hrvatsko društvo, jer to znači da je propaganda putem klasičnih elektronskih i štampanih medija u posustajanju: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=11&dd=17&nav_category=167&nav_id=220335 .

Horor

• Niko od nas koji smo na ovoj listi nismo u baš tako beznadežnim situacijama. Ipak, *u Srbiji* ima ljudi koji su stigli dotle da ne vide drugi izlaz nego da se ubiju pošto dobiju otkaz. Klasično za B92, ovo je otvoreno kao priča, a potencira se licemerni odgovor u kome se sve svodi na "odgovarajući pristup" osobi kojoj se uručuje otkaz. Otkazi odnose živote: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=11&dd=21&nav_category=12&nav_id=220713.
• A, kao odgovor, koji dan kasnije, B92 nam nudi jednu drugu vrstu horora. Kažu da nam je potreban "korporativni trening timskog duha": http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=11&dd=24&nav_category=12&nav_id=221255.
• Pojedine novinare, ako ništa drugo, treba izopštiti iz društva: http://en.wikinews.org/wiki/Family_sues_CNN%27s_Nancy_Grace_after_%27heated_debate%27
• Uče nas kako sistem, zapravo, valja, samo smo mi lenji. Poželjno je krompir vaditi ručno, kao što ni mlinovima nije potrebna ni voda, ni vetar, već su samo ruke dovoljne: http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=221386.

Šta se dešava sa mnom

• Uglavnom ono šta radim. Nemam šta da izdvojim ni ovog puta. Verovatno je da ću ovu rubriku izbaciti ako budem shvatio da nemam šta da napišem ni sledeći put :)

Čemu sluze novinari?

Postoje novinari koji su odgovorni ljudi. Iz ličnog iskustva znam da su oni drugi vrlo česti. Evo jednog takvog slučaja.

Zanimljivi linkovi

Na ovom mestu se nalazi spisak meni zanimljivih linkova koje preporučujem i drugima. Očekujte da spisak linkova vremenom raste. Naravno, u slučaju da imate da dodate neki link ili da na drugi način sugerišete poboljšanju ovog dokumenta, molim vas da mi pošaljete email na adresu millosh@gmail.com.

Anarhizam na našim prostorima

• Anarhija Blok45, http://blok45.dzabalesku.net/
• Anarhosindikalistička inicijativa, http://inicijativa.org/
  
• Kontrapunkt, http://kontra-punkt.info/
• Zluradi Paradi, http://zluradi-paradi.anarhija.org/
  

Anarhiste, aktiviste, računari, Internet

• Blag, (le brixton linux action group), http://blagblagblag.org/ (hvala Ivanu za link!):
• Blasterisk (slobodno telefoniranje za aktiviste): http://blagblagblag.org/BLASTERISK/ (hvala Ivanu za link!)
• Aktivx, https://aktivix.org/ (hvala Ivanu za link!):
• Wiki na engleskom: https://en.wiki.aktivix.org/Main_Page (hvala Ivanu za link!)
• Tachanka: https://www.tachanka.org/ (njihov kolokacioni servis daje prostor Anarhopediji i Anarhiji)
• Seeds for Change, http://seedsforchange.org.uk/ (hvala Ivanu za link!):
• Free Training and Workshops for Grassroots Groups (hvala Ivanu za link!)

Slobodno znanje, slobodna kultura i slobodno društvo

• Anarhopedija, narodna enciklopedija, http://anarchopedia.org/
• na engleskom, http://eng.anarchopedia.org/
• na novoštokavskim standardima, http://nsh.anarchopedia.org/
  
• Slobodna kultura, meta organizacija koja okuplja dvadesetak organizacija sa ciljem promocije slobodne kulture, http://slobodnakultura.org/
  
• Vikipedija, slobodna enciklopedija, http://wikipedia.org/
  
• na bosanskom, http://bs.wikipedia.org/
  
• na engleskom, http://en.wikipedia.org/
  
• na srpskom, http://sr.wikipedia.org/
  
• na hrvatskom, http://hr.wikipedia.org/

Nauka i tehnologija

• Naučnici sa MIT-a pronalaze način kako da električnu energiju prenose bežičnim putem, http://en.wikinews.org/wiki/MIT_researchers_invent_way_to_transfer_electricity_wirelessly . Bilo bi interesantno saznati šta je to tačno Tesla radio tim povodom.
  

Računari i Internet

• Kako namestiti različite programe da vam sa GNU/Linuxa koriste proxy, http://wiki.noreply.org/noreply/TheOnionRouter/TorifyHOWTO. Upravo mi je bilo neophodno da to uradim jer za pristup Internetu od kuće upravo koristim proksi. Manje-više, ove stvari su mi poznate sa drugih strana, ali je dokument izuzetno koristan u prikazivanju manje upućenima šta je i gde sve potrebno za nameštanje programa da koriste proksi server. Takođe, i upućenijima može biti vrlo dobra referenca. Imajte na umu da je ovo u nekim slučajevima, ipak, samo štur opis bez detalja i da će vam biti potrebno da pročitate dodatnu dokumentaciju (uzmimo, kod wget-a se ne pominje i npr. https_proxy). Ali, u svakom slučaju, dokument će vam dati osnovne principe nameštanja.

Kompromitovanje jedne vikipedijanske zajednice

Ono što sam još pre neku godinu pretpostavio da će se dogoditi na Vikipediji, upravo se događa. Na našu sreću, glavni akteri nismo mi, iz južnoslovenskog dela Balkana, već bliski nam komšiluk.

Pre ili kasnije, bilo je očigledno, globalna vikipedijanska zajednica će se konstituisati u globalni kulturni pokret. Ovi dani su upravo vreme kada se to događa. Konstituisanje globalne zajednice podrazumeva i stvaranje mehanizama za rešavanje "lokalnih" i "regionalnih" problema od strane globalne zajednice kada za to ne postoji spremnost konkretne zajednice ili više konkretnih zajednica. U ovom trenutku za to ne postoje mehanizmi, ali je očgiledno da se počinju stvarati.

U ovom trenutku, dobro konstituisana zajednica unutar vikipedijanskih odnosa ima ne samo pravo da raspolaže resursima svojih projekata, već predstavlja i određenu političku snagu u globalnim vikipedijanskim odnosima. Do skora je to bilo neprikosnoveno, ali je očigledno da se stvari upravo ovih dana menjaju.

Za one koji nisu upućeni, Rumuni i Moldavci imaju sličan odnos kao Srbi i Crnogorci, sa izvesnim varijacijama koje se ogledaju u tome da je u Moldaviji unitaristički blok ipak jači nego u Crnoj Gori. Tako je Akademija nauka Moldavije rekla da je jedini jezik kojim Moldavci govore, zapravo, rumunski, a ne moldavski jezik; u Moldaviji je odbačena ćirilica i njen znatno fonološkiji pravopis u odnosu na rumunski.

Ipak, bilo bi previše jednostavno kada bi se na tome završilo. Postoji i Pridnjestovlje ili Transnitrija. U pitanju je ocepljeni deo Moldavije sa leve strane reke Dnjestar i okružena je ostatkom Moldavije i Ukrajinom. Nisam previše upućen u tu problematiku, ali je očigledno da tamo ima po, otprilike, 30% Rusa, 30% Ukrajinaca i 30% Moldavaca. Da li to tamošnji Moldavci žele ili ne, ali zvanični pravopis u Pridnjestovlju je onaj ćirilički.

Jedan mladi Amerikanac (ima 16-17 godina), Mark Vilijamson, poznat našim zajednicama po neslanoj šali podrške stvaranju zlatiborske Vikipedije (jednom ću o ovom fenomenu detaljnije), ovog puta se nije neslano šalio i svojom upornošću je uspeo da skrene pažnju globalnoj zajednici na vrlo bahato ponašanje rumunskih Vikipedijanaca u odnosu na moldavsku Vikipediju , koju gotovo niko tada nije uređivao.

Da o nekim stvarima nema glasanja, pokazao je upravo taj slučaj. Lično sam preporučio nekoliko puta da se napravi softversko prevođenje iz moldavske ćirilice u rumunsku latinicu, ali čak i rumunski Vikipedijanci najotvorenijeg uma jednostavno kao da zaboravljaju da se softver može menjati. Da ne pričam o ostalima: malo ih je bilo koji čak i tu ideju nisu dočekali na nož. Po najvećem broju njih, Vikipedija na moldavskoj ćirilici ne sme postojati.

Pritom, upravo je zajednica sa rumusnke Vikipedije uzela sebi za pravo da odlučuje o tome šta će se dešavati sa drugom Vikipedijom. Ustanovili su pravila kao što su "o zatvaranju moldavske Vikipedije mogu glasati samo saradnici moldavske [koji gotovo da ne postoje] i rumunske Vikipedije" i sl. Još kad bi ostali sisali vesla...

Na osnovu svih tih događaja, slučaj moldavske Vikipedije i zajednice sa rumunske Vikipedije postaće nesumnjivo presedan na osnovu kog će se rešavati budući slučaji. Makar koliko bilo jasno o kakvom se ponašanju radi (npr. dva [prvo i drugo] od brojnih vandalizovanja Glavne strane moldavske Vikipedije; primetite da je drugi vandalizam napravio saradnik sa administratorskim privilegijama koji je 16. novembra 2006. beskonačno blokiran od strane francuskog stjuarda Jana), vrlo dugo je najveći deo zajednice to samo posmatrao. Rumunska vikipedijanska zajednica je bila dovoljno istrajna u vandalizovanju moldavske Vikipedije, da je to, konačno, ovih dana dalo rezultate u reorganizaciji globalne zajednice i stvaranju presedana na osnovu kog će se rešavati opstrukcije u kojima učestvuju cele zajednice.

Još od kada sam sredinom 2004. godine počeo da radim na srpskoj Vikipediji, bilo je jasno da će doći vreme kada će se kad-tad početi sa rešavanjem takvih problema. I ono što smatram svojim velikim uspehom u gradnji Vikipedije jeste da, kako stvari stoje, u takvu poziciju neće stići ni srpska ni hrvatska vikipedijanska zajednica. Radili smo na tome dve i po godine i uspeli.

A rumunska vikipedijanska zajednica je do te mere iskompromitovana -- da je sada upitno i hoće li se moldavska Vikipedija uopšte spajati sa rumunskom, pa makar i sada pristali na konverziju sa ravnopravnim učešćem obe ortografije.

Samo slobodni izvori

Kako izgleda da ponovo počinjem sa pisanjem nečeg što se može nazvati naučnim radovima, želim ukratko da objasnim svoju ideju da nemam ništa sa zatvorenim izvorima.

Mitovi
Znanje mora biti slobodno. Ne vidim nijedan razlog protiv toga. Strahovi kao što su "šta ako znanje padne u pogrešne ruke" jesu iracionalni zato što, ako govorimo u tom smislu, znanje već jeste u pogrešnim rukama: da je u pravim rukama, ne bi bilo ratova, siromaštva niti mnogih drugih problema savremenog čovečanstva. Ipak za pravljenje puške potrebno je mnogo više od pukog znanja: potreban je ceo industrijskih kompleks.

Sa druge strane, mnoge manipulacije kroz znanu i neznanu istoriju pravljene su upravo zato što znanje nije bilo dostupno javnosti. Postoji toliko mnogo događaja vezanih za to da ne vidim razlog da navodim primere.

A Internet je učinio puno na oslobađanju znanja. U ovom trenutku svi ljudi koji imaju pristup internetu i znaju Engleski jezik u mogućnosti su da pronađu mnoštvo informacija. Ako ih koriste na pravi način, male su šanse da ih neko laže za neku očiglednu stvar.

Tu je i Vikipedija -- sa milion i po članaka na engleskom koji pokrivaju najvažnije delove ljudskog života. Danas su ljudi slobodni da znaju mnogo toga što je samo deset godina ranije bila privilegija onih koji su imali mnogo slobodnog vremena i dobru biblioteku u gradu. Zato se nadam da manipulacije širokih razmera više nisu moguće.

Ignorišite ih!
Ali, to nije kraj borbe za slobodno znanje! Postoji mnoštvo naučnih radova koji se rade van javnosti. Mnoge vrste informacija su dostupne samo malom broju ljudi samo zbog njihovih sebičnih interesa. Ljudi bar moraju da kupe knjigu ili naučni rad da bi saznali nešto. Ali to je bar. Pokušajte da saznate nešto o tome kako vaš mobilni telefon radi. Pokušajte da saznate kakva je tehnologija pravljenja hrane koju jedete. Pokušajte da pronađete kako funkcioniše ma koji drugi potpuno obični proces iz vaše okoline. Bar, ćete morati da provedete puno vremena, iako to nije neophodno.

Danas su uslovi za oslobađanje znanja najbolji no što su ikad bili u poznaoj istoriji. Imamo puno ljudi koji rade zajedno gradeći slobodno znanje. Zahvaljujući Internetu, danas skoro da smo u mogućnosti da ignorišemo neslobodno znanje. I to treba da činimo! Ako ne referišemo na neslobodno znanje, možemo da stvorimo snažan društveni i ekonomski pritisak na ljude koji stvaraju neslobodno znanje. Internet je naša teritorija a oni zavise od Interneta.

Ne čitam knjige niti novine. Čitam samo knjige i vesti na Internetu. Naravno, nisam dogmatičan, ali se ne sećam kada sam poslednji put pročitao knjigu. Ne sećam se ni kada sam poslednji put kupio novine. Ne trebaju mi. I ne osećam se sputanim zbog toga. Imam Internet.

Naravno, pitanje je šta bi bilo da nemam pristup Internetu i šta je sa ljudima koji nemaju pristup Internetu? Ne bih bio u mogućnosti da pristupim slobodnom znanju, kao što ni ljudi koji nemaju pristup Internetu nemaju mogućnost pristupa (makar dobrog) slobodnom znanju. Ali, to je problem koji treba rešavati na druge načine. Jedan od njih je da ljudi koji imaju pristup slobodnom znanju pomognu ljudima koji to nemaju: pa bilo to u svom susedstvu ili na drugoj strani pllanete.

Moguća logička greška?
Ne, ne govorim da treba ingorisati činjenice samo zato što se one nalaze u okviru neslobodnog znanja. Da, znam da velika količina znanja danas nije slobodna. Dakle, da, trebamo koristiti neslobodno znanje kada je to neophodno.

Da, znam da ima dosta naučnika koji nisu u mogućnosti da daju slobodno znanje. Možda bi oni to i hteli, ali ili ne razumeju koncepte slobodnog znanja ili nisu u mogućnosti da znanje načine slobodnim. Ako smo u mogućnosti potrebno je da pokušamo da im objasnimo šta je to slobodno znanje. Upoznao sam dosta naučnika koji su bili oduševljeni kada su pronašli prvo Internet, a onda i Vikipediju. Mnogi od njih žele da učestvuju u stvaranju slobodnog znanja. Dakle, pomozimo im. Nekom u poodmaklom dobu života nije tako lako da nauči nove koncepte. A mlada osoba, čak iako nema tako veliko znanje, naučniku može pomoći u korišćenju računara, Interneta, Vikipedije ili ma čeg drugog što može pomoći u stvaranju slobodnog znanja.

Zaključak
Unutar onog što se može tretirati kao moj naučni rad, neću koristiti neslobodno znanje gdegod je to moguće: Neću koristiti knjigu pod restriktivnim autorskim pravom ako ima knjiga koje nisu pod takvim restrikcijama; neću koristiti periodiku pod restriktivnim autorskim pravom ako mi ne treba. I zovem druge da isto to čine.

Stanislav Petrov

(Postoje članci na engleskoj Vikipediji koji me prosto teraju da ih prevedem. Evo jednog o čoveku koji je spasao svet. Članak sam prethodno postavio na srpskoj Vikipediji. Imajte na umu da će neke od veza koje su date prema srpskoj Vikipediji voditi ka praznim člancima.)

Stanislav Jevgafrovič Petrov^[1][2] (rus. Станислав Евграфович Петров, rođen oko 1939) je penzinisani ruski pukovnik koji je 26. septembra 1983. sprečio potencijalni nuklearni rat odbivši da poveruje da su Sjedinjene Američke Države lansirale projektile na Sovjetski Savez, uprkos indikaciji datoj od strane kompjuterizovanog sistema za rana upozorenja.^[3] Pokazalo se kasnije da su sovjetski računarski izveštaji prikazivali grešku i Petrovu je odato priznanje za sprečavanje Trećeg svetskog rata i uništavanje velikog dela Zemlje nuklearnim oružjem. Zbog vojne tajnosti i međunarodne politike, Petrovljeve akcije su držane u tajnosti do 1998. godine.

Ovaj incident spada u jednu od nekoliko odluka visokog rizika koje su napravile strateške nuklearne snage tokom godina Hladnog rata, često u poslednjem minutu, od strane administrativnog osoblja daleko od glavne komande.

Incident iz 1983.

Stanislav Petrov je bio starešina na dužnosti u bunkeru Serpuhov 15 blizu Moskve 26. septembra 1983. godine, u vremenu kada je Hladni rat bio u svom vrhuncu. Petrovljeva odgovornost je bila da nadgleda mrežu satelita za rano upozoravanje i da obavesti nadređene o svakom lansiranom nuklearnom projektilu na Sovjetski Savez. U slučaju takvog napada, strategija Sovjetskog Saveza bila je da odmah pokrene sveobuzvatni nuklearni napad protiv Sjedinjenih Američkih Država, kako je doktrina Uzajamno osigurano uništenje nalagala.

Nešto posle ponoći, u 00:40, računari u bunkeru su da je internkontinentalna balistička raketa lansirana iz SAD prema SSSR-u.^[4] Petrov je smatrao da je računar napravio grešku ne izgleda da bi SAD lansirale samo jednu raketu ako bi napale SSSR; mnogo je verovatnije da bi lansirale veliki broj raketa. Takođe, pouzdanost satelitskog sistema je i ranije bila dovedena u pitanje^[5], pa je uklonio upozorenje kao lažnu uzbunu,^[4] zaključujući da nije bilo lansiranja od strane SAD.

Nedugo zatim, računari su pokazali da je drugi projektil ispaljen, potom treći, četvrti i peti. Petrov je i dalje verovao da računarski sistem greši, ali nije imao druge izvore informacija koji bi potvrdili njegove sumnje. Sovjetski zemaljski radar nije bio u mogućnosti da primeti projektile iza horizonta, a i kada bi radar primetio pretnju, za reakciju bi bilo previše kasno.

Petrovljeva dilema je bila: ako je u pitanju pravi napad, Sovjetski Savez bi bio uništen nuklearnim oružjem bez ikakvog upozorenja ili mogućnosti da odgovori a on ne bi obavio svoju dužnost. Sa druge strane, ako je izveštaj o napadu lažan, onda njegovi pretpostavljeni mogu odlučiti da započnu jednako katastrofičan pravi napad protiv neprijatelja. U oba slučaja milioni ljudi bi poginuli.

Razumevajući da ako je pogrešio, nuklearni projektili bi vrlo skoro počeli da padaju po Sovjetskom Savezu, Petrov je odlučio da veruje svojoj intuiciji i da ustanovi da je sistem davao lažnu uzbunu. Nedugo zatim ispostavilo se da je bio u pravu. Nije bilo dolazećih projektila. Kriza ga je stavila u stanje velikog pritiska i stresa, iako je Petrovljevo suđenje bilo ispravno. Nuklearni rat punih razmera bio je izbegnut.

Posle događaja

Uprkos prevenciji potencijalne nuklearne katastrofe, odbijajući da obavesti svoje pretpostavljene o upozorenjima računarskog sistema, pukovnik Petrov je prekršio svoja naređenja i vojni protokol. Kasnije su ga ispitivali nadređeni o njegovim akcijama tokom događaja, što je dovelo do toga da ga više nisu smatrali pouzdanim vojnim oficirom.

Sovjetska vojska nije kaznila Petrova za njegove akcije, ali ga nije ni nagradila niti mu dala odlikovanja. Njegova akcija je otkrila nesavršenosti sovjetskog vojnog sistema, što je prikazalo njegove pretpostavljene u lošem svetlu. Dobio je negativnu ocenu za loše urađen pisani zadatak i njegova jednom obećavajuća vojna karijera stigla je do kraja. Prekomandovan je na manje poverljiv posao, a potom i penzionisan.

Ovaj incident je prvi put zvanično objavljen tokom devedesetih godina 20. veka u izdanju memoara general pukovnika Jurija Votinceva, nekadašnjeg komandanta Sovjetskih protivvazdušnih raketnih odbrambenih jedinica. Rasprostranjeni medijski izveštaji od tada povećali su javnu zainteresovanost za Petrovljeve akcije.

Petrov je sada penzioner koji provodi svoju penziju u relativnoj bedi u gradu Frjazino.^[6] On kaže da sebe ne posmatra kao heroja za ono što je uradio tog dana. Uprkos tome, 21. maja 2004. organizacija Udruženje svetskih građana iz San Franciska dala je pukovniku Petrovu svoju Nagradu svetskog građanina zajedno sa trofejem i 1000 američkih dolara nagrade za ulogu koju je odigrao u sprečavanju katastrofe.^[7]

U januaru 2006. Petrov je putovao u SAD gde je nagrađen na sastanku Ujedinjenih nacija u Njujorku. Tada je Udruženje svetskih građana dalo Petrovu i drugu specijalnu Nagradu svetskog građanina.^[8] Taj intervju, zajedno sa drugim događajima tokom Petrovljevog putovanja u SAD biće uključen u dokumentarni film Čovek koji je spasao svet (eng. The Man Who Saved the World^[7], za koji se očekuje da bude objavljen tokom poslednjeg dela 2006. godine.

Događaji iza incidenta

Ova lažna uzbuna se dogodila u vreme zategnutih odnosa između SAD i SSSR. Samo tri nedelje ranije sovjetska vojska je oborila korejski putnički avion koji je povredio sovjetski vazdušni prostor, ubijajući pritom 269 ljudi u avionu,^[9] uključujući mnoge državljane SAD (Let 007 kompanije Korean Air). Prema CNN-u,^[9] KGB je tada poslala poruku operativcima na Zapadu u kojoj ih je upozoravala da se pripreme za mogući nuklearni rat.

U tako napregnutim odnosima između dve supersile u vreme ove lažne uzbune, da je Petrov ustanovio da su podaci o nuklearnom napadu stvarni, uz to da je rukovodstvo SSSR-a prihvatilo to kao činjenicu, nesumnjivo je da bi usledio nuklearni napad velikih razmera na SAD, na šta bi SAD odgovorile istim. Zbog Petrovljeve akcije, svaka mogućnost nuklearnog rata je presečena mnogo pre dolaska u tu fazu.

Skepticizam

Na sam dan Petrovljevog odlikovanja u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, Stalna misija Ruske Federacije u Ujedinjenim nacijama je dala izjavu za štampu u kojoj se kaže da jedna osoba nije u stanju da započne ili spreči nuklearni rat: Ne postoje uslovi u kojima bi odluka za upotrebu nuklearnog oružja mogla da bude razmatrana ni u Sovjetskom Savezu (Rusiji) ni u Sjedinjenim Američkim Državama na osnovu podataka iz jednog izvora ili sistema. Da bi se to dogodilo, potvrde moraju stići iz nekoliko sistema: radari na zemlji, sateliti za rano upororavanje, obaveštajni izvori itd."^[10]

Ipak, neki analitičari Hladnog rata postavljaju pitanje da li bi ti protokoli bili striktno sprovedeni u slučaju upozorenja za raketne napade koji su uključivali Stanislava Petrova. Sam Petrov je rekao: Mislim da smo tada bili najbliži nuklearnom ratu izazvanom greškom^[11]

U intervjuu za dokumentarni film Crveno dugme i čovek koji je spasao svet^[4] (eng. The Red Button and the Man Who Saved the World), Petrov kaže: Sve što se dogodilo tog dana nije važno za mene — to je bio moj posao. Ja sam jednostavno radio svoj posao i bio sam prava osoba u pravo vreme; to je sve. Moja potonja žena 10 godina nije znala ništa o tome. 'Pa šta si uradio?' pitala me je. Ništa nisam uradio.

Zanimljivosti

Manje od dva meseca posle događaja iz septembra 1983. ABC TV je u SAD prikazala kontroverzni film Dan posle. Ta je umetnička drama opisivala nuklearni rat između SAD i SSSR-a i kakvi bi efekti bili na porodični život u običnom gradu u SAD. Događaji oko Petrova tada nisu bili poznati javnosti u SAD. Mnogi su ljudi (netačno, ali razumno) verovali da je Kubanska kriza dvadeset godina ranije bila poslednji događaj kada je nuklearni rat bio moguć.

Koincidencija je bila da je film Ratne igre bio je prikazan u SAD tokom juna 1983. Film je opisivao početak mogućeg nuklearnog rata između SAD i SSSR zahvaljujući grešci računara. Možda i najveća koincidencija u tom filmu bila je situacija u kojoj su ljudi koji su rukovodili raketama odbili da da lansiraju odgovarajući napad.

Vidi

• Vasilij Aleksandrovič Arhipov, za još jedno sprečavanje nuklearnog rata tokom Kubanske krize.

Izvori

1. ^ Ovaj članak je izvorno delom zasnovan na članku Brajta Stara Saunda (eng. Bright Star Sound) sa dozvolom da se članak unese pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a. Licencu za slobodnu dokumentaciju GNU-a možete naći u originalu na strani http://www.gnu.org/licenses/fdl.html.
   
2. ^ Članak je preveden sa pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a i izvorno sadrži prevod članka Stanislav Petrov, verzija [1] Licencu za slobodnu dokumentaciju GNU-a možete naći u originalu na strani http://www.gnu.org/licenses/fdl.html.
3. ^ Allan Little. "How I stopped nuclear war", BBC, 21. oktobar 1998..
4. ^ ^{4,0 4,1 4,2} Ewa Pieta. The Red Button & the Man Who Saved the World (Flash). logtv.com. Retrieved on 27. septembar 2006..
5. ^ David Hoffman (10. februar 1999.). I Had A Funny Feeling in My Gut. Washington Post.
6. ^ Ian Thomas. "Stan the Man", Daily Mail, 7. oktobar 1998..
7. ^ ^{7,0 7,1} Stanislav Pretrov Averts a Worldwide Nuclear War. Bright Star Sound. Retrieved on 27. septembar 2006..
8. ^ "Russian Colonel Who Averted Nuclear War Receives World Citizen Award", Mosnews.com, Moscow News, 20. januar 2006.. Retrieved on 2006-09-27.
9. ^ ^{9,0 9,1} Bruce Kennedy. "War Games: Soviets, fearing Western attack, prepared for worst in '83", CNN.
10. ^ Press Release. "Permanent Mission of the Russian Federation to the United Nations".
11. ^ "War Games", Burrelle's Information Services (Dateline NBC), 12. novembar 2000..

Spoljne veze

• BrightStarSound.com je sajt posvećen Petrovu, gde se mogu naći strane sa fotografijama i reprintima različitih članaka o Petrovu.
• Članak Weekendavisen
• Članak u časopisu Baltimore Sun
• Članak na cdi.org
• Nagrada svetskog građanina
• Članak na nuclearfiles.org

Dobrodošao u klub

Grupa psihopata me u poslednje vreme optužuje da sam hrvatski plaćenik. Nemam nameru da se pravdam na takve gluposti, ali mi je zanimljiv proces stvaranja takvih mitova na osnovu onog što izriču psihopate koje jeste ili nije neko podboo da širi dezinformacije.

Na moju sreću, em što smatram da još uvek nisam dovoljno bitan za različite službe koje bi to uradile verovatno znatno profesionalnije, em što ipak na interentu ima dovoljno razumnih ljudi koji neće podleći provokacijama psihopata.

Linkovi za čitanje:
*Razgovor na forumu Serbian cafea
*Razgovor na forumu Srpski nacionalisti
*Razgovor na forumu Srpskog internet parlamenta
*Razgovor na forumu Srpskog narodnog pokreta Svetozar Miletić

Ko je veci haker?

U novinama Press od 15. septembra 2006. godine osvanula je vest "da su navijači Partizana uhakovali Vikipediju". Šta da kažem do diznilend :)

Pa, krenuću redom.

Partizan i savremeni sport
Da se nisam bavio sportom, još bih na sve te gladijatorske igre savremenog doba gledao blagonaklono. Pritom, nemam nameru da sporim pozitivne efekte amaterskog bavljenja sportom. Ali, ovde nije reč o amaterskom sportu, već upravo o biznisu zasnovanom na savremenom vidu gladijatorskih igara.

Čak i nekom ko živi u Beogradu i ko je u svom detinjstvu navijao za Partizan, celokupna struktura tog sportskog društva je vrlo nejasna. Postoji nešto što se zove Jugoslovensko sportsko društvo "Partizan" i što bi u teoriji trebalo da bude glavna organizacija koja je, uz to, sportsko društvo, dakle, neki oblik udruženja građana, dakle, organizacija koja unutar sebe odlučuje po demokratskim principima.

Ipak, poprilično je jasno da su npr. Košarkaški klub "Partizan" i Fudbalski klub "Partizan" tek dve prijateljske organizacije koje nose isti brend. Pritom, kako mi se čini, fudbalski klub je, između ostalog, i vlasnik istoimenog beogradskog prevoznika. Sećam se dobro da su mini-bus linije bile Partizanove, mada ih skoro nisam video.

Sećam se da negde s kraja osamdesetih skupština JSD Partizana nije bila održana zato što su po statutu članovi skupštine bili i kadeti (omladinski uzrast od 15 do 17 godina), a oni nisu mogli prisustvovati toj skupištini.

Još jednu konstantu kad je u pitanju Fudbalski klub "Partizan" predstavlja rukovodstvo. Možda dvadeset godina ovaj klub vode neki isti ljudi. Gotovo da je pravilo za tačno određene bilo: omladinac ili ne, prvotimac, pečalbar, trener, rukovodilac kluba. I to je trajalo do trenutka dok se vreme nije zaustavilo početkom devedesetih godina.

I cela ova priča samo zato što s jedne strane stvarno sve manje razumem odrasle ljude koji pene oko tih gladijatorskih igara umesto da to vreme potroše na nečem korisnijem (hm, sam sebi zvučim autoritarno-moralizatorski), ali da sa druge strane razumem navijače koji sportsko društvo osećaju nečim što im je neko uzurpirao. Za svojih preko 60 godina postojanja, Partizan nikad nije bio, makar formalno, nečije privatno vlasništvo. Oduvek je bio zajedničko dobro. Kao, uostalom, i Crvena Zvezda i mnoga druga sportska društva.

Haker
Za promenu bi bilo vrlo prijatno iznenađenje kada bi novinari dnevnih novina vodili računa o terminima koje upotrebljavaju. Danas informacije o nekim osnovnim pojmovima više nisu nedostupne. Može se početi od definicije reči hacker na Vikipediji. Bilo bi, dakle, lepo kada upotreba jednog termina ne bi vređala upravo grupu koju taj termin označava.

Osnovno značenje reči haker ne označava ni osobu koja zahvaljujući svom znanju upada u tuđe računarske sisteme, a kamoli osobu koja to radi zahvaljujući svom neznanju. Haker označava osobu koja je sposobna da stvara i menja softver i hardver. I ne samo nju. U širem značenju termin se primenjuje na svaku osobu koja na kreativan način menja svoju okolinu.

Uhakovati
Ali, da se vratim na ono popularno značenje. Kad neko kaže da je nešto uhakovao, onda to ima prizvuk provale u visoko obezbeđenu ustanovu, najčešće vojnu. Uvek u tome postoji ton koji navodi da se radi o nekakvim virtuelnim komandosima koji razbijaju zapetljane šifre, probijaju elektronske sisteme i to nekad zbog novca, a mnogo češće zbog sujete ili viših ciljeva.

Kad god se ta reč pomene, neupućenom posmatraču se podižu slike iz Neuromansera, Ratnih igara i Matriksa. Savremeni mitovi o nekim novim hakerima prepričavaju se sa karakterističnim hiperbolizacijama usmene književnosti.

Za više od deset godina svog krstarenja po Mreži nisam upoznao nijednog takvog hakera koji je bio u stanju da prodre u neki visoko obezbeđeni računarski sistem. Slušao sam legende o nekim Rusima, znao one koji su u neko srećnije vreme za te hakere držali pod svojom kontrolom gomilu računara značajnih samo ako je neka privlačna ženska osoba baš na tom računaru imala svoju elektronsku poštu. Ali, nisam upoznao nijednog pravog.

Pritom, nije mi namera da kažem da takvi ne postoje. Namera mi je da kažem da je verovatnoća da baš prijatelj vašeg prijatelja jeste taj jednaka verovatnoći da poznajete osobu čiji je IQ 150 (ako mislite da je to ipak velika verovatnoća, bacite pogled na raspodelu učestalosti IQ-a).

Ali, eto, ne mora se biti baš takav haker da bi se uhakovao neki slabije obezbeđeni server na kom je neki popularniji sajt. Za to je potrebno znati solidno znanje, a još veće ako dotični haker želi da ne provede ostatak života u nekom zatvoru.

Uhakovati Vikipediju
Ali, da se vratim na Vikipediju i hakovanje iste.

Kada biste nekom onakvom hakeru rekli da ste uhakovali Vikipediju, sigurno je da bi vas isprva gledao sa nevericom. Kroz glavu bi mu projurila pomisao da mu se možda posrećilo, da je uspeo po prvi put u životu da upozna onog pravog. Sigurno bi mu se na tren negde daleko u mislima probudila nada da je to njegov dan, onaj koji je tako dugo, godinama čekao. Pomislio bi da možda postoji nada da ćete mu preneti makar delić svoje genijalnosti i da će, možda, uz još par srećnih okolnosti, uspeti neprimetno na svoj bankovni račun na Maršalskim ostrvima da prenese dovoljnu svotu novca za do kraja života.

Ali, kada mu budete rekli da ste na jednoj neodržavanoj Vikipediji, kakva je ona na srpskohrvatskom, uspeli da unesete nekoliko reči o tome kako je "taj i taj lopov" i kako su "ti i ti navijači najjači" -- momentalno bi shvatio da je bio budala što se uopšte ponadao, a vas bi počeo da gleda onako prezrivo, kao što obično petnaestogodišnjak gleda trinaestogodišnjaka.

Vikipedija je jedno od mesta na Internetu koje je izuzetno teško stvarno uhakovati. I nije to zato što o bezbednosti njenih servera vode računa oni Rusi iz priča ili američka vojska, već iz dva mnogo prozaičnija razloga: Danas su se metode zaštite servera od upada spolja znatno usavršile, pa su dovoljne rutinske mere za koje je samo potrebno da niste onaj Rus ili vrhunski NSA agent. Takođe, Vikipedija ima stotinjak servera razbacanih po svetu, pa biste morali dobrano da se potrudite da prodrete u bar desetak-dvadeset ključnih sistema.

Eto, ni hakerima više nije tako lako kako je nekad bilo...

Vandal i saradnik
Vikipediju može svako da menja! Dovoljno je kliknuti na uredi, promeniti tekst i potom na snimi stranicu i vaše izmene će odmah biti vidljive svakom ko sa Interneta stigne do te strane. Štaviše, politika nekih Vikipedija, kao npr. one na srpskom jeziku, takva je da isto to možete učiniti i na naslovnoj strani.

Podrazumeva se da uvek možete odabrati jedan od dva pristupa: pametniji i gluplji. Prvi podrazumeva pametno pisanje na pametan način, drugi podrazumeva pisanje na glup način ili pisanje gluposti.

Ako krenete tim drugim putem, svakako je da će na neodržavanim Vikipedijama vaša glupost ostati dugog veka. Ako se celim jednim projektom bavi jedna jedina osoba, verovatnoća je velika da ta osoba neće ustanoviti vašu zlonamernost, pogotovu ako ona nije sistematična. Ako jedan projekat ima nekoliko desetina, nekoliko stotina, pa i nekoliko hiljada aktivnih saradnika, verovatnoća da ćete posle treće gluposti zauvek biti onemogućeni da uređujete Vikipediju zavisi od toga kakvog su trenutno raspoloženja upravo ti aktivni saradnici, kao i vaše želje da baš zbog te nemogućnosti promenite provajdera.

A ako mislite da nešto nedostaje nekom članku, da je uskraćen za neku važnu informaciju, pokušajte to onda da sročite u odnosu na neka uputstva koja su na Vikipediji samoj priložena.

Svaki konstruktivni doprinos, a konstruktivan doprinos podrazumeva i pominjanje svake relevantne kritike, dobro je došao na Vikipediji. U praksi nam se često pokazivalo da mnogi ljudi u želji da iznesu svoju istinu to isprva učine vrlo bahato, da bi na kraju bili zadovoljni i pominjanjem te istine u skladu sa načelima pisanja nepristrasne enciklopedije.

Uzmimo, ako želite da iznesete činjenicu da neki političar ima ljubavnicu, to svakako ne možete objaviti prvi put na Vikipediji. Ali, ako je to neki izvor već izneo (npr. dnevne novine), onda možete napisati da su te dnevne novine prenele da upravo taj političar ima ljubavnicu. Naravno, ako vam je baš stalo da se bavite privatnim životom tog političara.

Prihvatanjem takvih načela nećete biti tretirani kao vandal, već kao punopravni saradnik Vikipedije kojoj doprinosite.

Anegdote
Natpisi po različitim novinama, izjave ovih ili onih zvaničnika kompanija ili država, ali najčešće analiza mana Vikipedije od strane samih saradnika -- donose nam različite vrste istraga kakva je ova.

Kako je analiza sopstvenih grešaka najčešći model po kom se rešavaju problemi, gotovo uvek se ispostavi da ukazivanje na "greške" od strane manje ili više zlonamernih posmatrača donosi kao rezultate samo anegdote.

Tako je jedan od zvaničnika Enciklopedije Britanika Vikipediji zamerio što ima veći članak o Simpsonovima nego o helenskoj književnosti. Podrazumeva se da će svako sa Vikipedije biti zatečen takvom izjavom jer ta dva članka u ovom trenutku čine oko 1.48148148 × 10^-6 sadržaja samo engleske Vikipedije.

Ispostavilo se da ne samo da Britanika ni nema članak o Simpsonovima, već da je članak o helenskoj književnosti veći na Vikipediji nego u Britanici.

I priča o tom strašnom hakovanju je slična.

Ono što zna svako ko je proveo više od nekoliko sati na Vikipediji jeste da postoje Vikipedije na srpskom, hrvatskom, bosanskom i srpskohrvatskom standardu. Bilo to dobro ili loše, to svakako nije nešto što su stvarali Vikipedijanci, već nešto što je zacementirano deset godina pre no što je Vikipedija nastala 2001. godine.

Kada su se Vikipedije stvarale -- stvorena je srpskohrvatska Vikipedija. Nedugo zatim ISO je konstatovao da srpskohrvatski jezik više ne postoji i, po faktičkom stanju, administratori Vikipedije su otvorili Vikipedije na srpskom i hrvatskom. Nedugo zatim otvorena je i Vikipedija na bosanskom.

Srpskohrvatska Vikipedija je polako izgubila sve svoje saradnike i postala je laka meta vandala i spamera. Kako je materijal sa nje već prebačen na srpsku Vikipediju, odlučeno je da ta Vikipedija bude zaključana. I to je stanje trajalo jedno godinu dana.

Potom su se pojavili ljudi koji su želeli da obnove srpskohrvatsku Vikipediju, smatrajući srpskohrvatski za svoj maternji jezik. Tu su Vikipediju administratori otključali i, posle prvih par meseci rada, ispostavilo se da su svi oni koji su tako silno želeli baš srpskohrvatsku Vikipediju -- otišli ili na srpsku, hrvatsku ili bosansku Vikipediju, ili na englesku, ili su otišli sa Vikipedije. Ostala je samo jedna osoba koja vredno radi uglavnom kopirajući članke sa srpske, hrvatske ili bosanske Vikipedije.

Istraga
Proveo sam solidno vreme pokušavajući da ustanovim na kom je to članku na našoj Vikipediji cela Vikipedija uhakovana.

Na srpskoj Vikipediji postoji dosta članaka čija je noseća imenica partizan. Osnovni članak govori o pripadniku partizanskog pokreta i vrlo je kratak. Ne, niko ništa nije izmenio na tom članku.

Imamo i članak o Jugoslovenskom sportskom društvu "Partizan". Ne, ni on nije bio taknut. Ni članak o fudbalskom klubu, ni članak o košarkaškom klubu, ni članak o vaterpolo klubu, a ni članak o veslačkom klubu. Ništa.

Prešao sam na englesku Vikipediju. Kako je članak u Pressu objavljen juče, 15. septembra 2006. godine, očekivao sam da pronađem taj vandalizam tokom septembra, zaključno sa 14. septembrom. Nije mi pošlo za rukom. Ipak, članak o Fudbalskom klubu Partizan na engleskoj Vikipediji ima svoju istoriju još od 28. novembra 2003. godine u 9:36 po UTC-u, što znači u 10:36 po centralnoevropskoj vremenskoj zoni (mada članak danas izgleda znatno drukčije).

Odgovor je stigao ubrzo od saradnika koji se dosetio da pogleda ipak i na drugim našim Vikipedijama. Vandalizam se na njoj dogodio u dve izmene 19. maja 2006. godine u 20:45 i 20:50 po UTC-u, što znači u 22:45 i 22:50 po centralnoevropskom vremenu na srpskohrvatskoj Vikipediji.

Obe izmene je načinio neko sa adrese 87.116.165.185, koja, ako je verovati oruđu host, predstavlja IP adresu čija je imenska adresa cable-87-116-165-186.dynamic.sbb.co.yu, a što znači da je u pitanju korisnik kablovskog provajdera SBB.

Sad mi je bilo lakše da pronađem i vandalizam na engleskoj Vikipediji. Znao sam IP adresu i znao sam vreme. I pronašao sam ga. Dogodio se sedam minuta nakon druge izmene na srpskohrvatskoj Vikipediji, u 20:57 istog datuma po UTC-u (22:57 po CET-u) od strane iste osobe. A kako časovnik na Vikipediji ne prikazuje manje jedinice od minuta, možemo samo da nagađamo koliko je to sekundi članak sa tim sadržajem postojao na Internetu.

Usput, šta će grobar drugo da radi usput nego da vandalizuje i stranu o Crvenoj Zvezdi ;) Ova je promena našem hakeru trajala znatno duže: tri minuta posle prve i minut posle druge izmene.

Da je ovo bilo pravo hakovanje, policija bi imala kućnu adresu dotične osobe na jedan telefonski poziv. Ipak, ovo je običan mali vandalizam na Vikipediji koju svako može da menja.

Neodgovornost
Naravno, postavlja se pitanje smisla ove vesti. Da li to neko upravi Partizana pokušava da objasni kako imaju moćne hakere protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako imaju moćne novine protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako Vikipedija ima moćne hakere ili moćne novine protiv sebe? Ili je sve to samo jedna obična mala neodgovornost u potrazi za senzacijom?

I ko je sad tu veći haker? Pa, mislim da su dnevne novine u Srbiji svakako najmoćniji hakeri stvarnosti. Ovaj blog će pročitati uglavnom oni koji celu priču već znaju i možda će se smejati mojim pokušajima da budem duhovit. A vest u Pressu će pročitati desetine hiljada čitalaca.