Sunday, December 31, 2006
Saturday, December 30, 2006
O novogodišnjoj histeriji
Pošto se ispostavilo da je uvod za moj bilten broj 5 naišao na dobar prijem kod mojih prijatelja, a jedan od njih (Srđan) je tražio i da dobije URL za taj tekst, zbog lakšeg pristupa tekstu prenosim uvod i ovde u celosti.
* * *
Hvala svima koji ste se interesovali šta se dešava sa ovim njuz-letrom :) Kao što već znate, pre nedelju dana je bio regionalni sastanak Vikipedijanaca na kom sam morao da radim sve stvari od kojih je sastanak neposredno zavisio. Pa, kad se na to doda da posle možda i mesec neobavljanja drugih stvari moram da se bavim upravo tim stvarima koje nisam obavio -- onda ono što mi je za dušu moram ostaviti za neko vreme sa manje obaveza.
Ovaj email ipak neće biti toliko aktuelan, pošto sam tek prethodnih dana dobio dovoljno slobodnog vremena da se ponovo pozabavim novim stvarima. Kakogod, pokušaću da skratim što se skratiti može, pa da se već za sledeću nedelju javim sa aktuelnim događajima.
Pre nego što nastavim sa uobičajenim rubrikama, hteo bih da se malo osvrnem na uobičajenu novogodišnju histeriju. Meni datumi kakvi su 31. decembar i 1. januar stvarno vrlo malo znače jer je svaki od tih datuma jedan animistički umišljaj da se nešto *stvarno novo* događa. Imajte na umu da Zemlja svaki trenutak ulazi u (gotovo) isti onaj položaj u kom je bila prethodne godine i da sa astronomske tačke gledišta može se reći da svaki dan ulazimo u sledeću godinu; kao i da je svaki dan u godini podesan za postavljanje istog za proslavu Nove godine.
Ono što mi je oduvek, čak i kao detetu, poprilično smetalo (a verujem da u tome nisam jedini) -- tiče se toga što je raspoloženje među ljudima povišeno samo u nekim danima koji su posebno određeni nekakvim okultnim numerološkim metodama. Ljudi pre tog i tih datuma s nestrpljenje očekuju da dođe *baš taj datum*, a kada taj datum prođe, osećaju se ispražnjenim i sa setom se prisećaju "kakva je žurka bila" ili "kako se dobro pilo".
Jebeš život u kom se lepo osećaš samo jedan dan ili samo deset dana od 365 ili 366.
Ovo, naravno, nije nikakva depresivna jadikovka, već poziv svima da oko sebe šire istu atmosferu i ostalih dana u godini. Znam da nije lako, ali što više se budemo trudili da nam uvek bude Nova godina -- to ćemo imati i sve druge dane sve bliže onom raspoloženju kakvo je novogodišnje.
I ne samo to. Svaki je "datum sećanja" ili "dan toga i toga" upravo animističko smirivanje savesti. Ne trebamo poštovati ljudska prava samo na dan ljudskih prava, već ih trebamo poštovati svakog dana; ne trebamo se sećati marginalizovanih zajednica samo kada im dođe dan, već tom problemu moramo pristupati znatno aktivnije; ne trebamo se sećati Holokausta samo na njegov dan, već je potrebno da se uvek prisećamo da socijal-darvinističke priče o "jačima koji su uspešniji u životu" *neminovno* vode ka novom nacizmu, koji se ne mora zasnivati na veri u superiornu naciju, već na veri u ma koji oblik superiorne kulture.
* * *
Hvala svima koji ste se interesovali šta se dešava sa ovim njuz-letrom :) Kao što već znate, pre nedelju dana je bio regionalni sastanak Vikipedijanaca na kom sam morao da radim sve stvari od kojih je sastanak neposredno zavisio. Pa, kad se na to doda da posle možda i mesec neobavljanja drugih stvari moram da se bavim upravo tim stvarima koje nisam obavio -- onda ono što mi je za dušu moram ostaviti za neko vreme sa manje obaveza.
Ovaj email ipak neće biti toliko aktuelan, pošto sam tek prethodnih dana dobio dovoljno slobodnog vremena da se ponovo pozabavim novim stvarima. Kakogod, pokušaću da skratim što se skratiti može, pa da se već za sledeću nedelju javim sa aktuelnim događajima.
Pre nego što nastavim sa uobičajenim rubrikama, hteo bih da se malo osvrnem na uobičajenu novogodišnju histeriju. Meni datumi kakvi su 31. decembar i 1. januar stvarno vrlo malo znače jer je svaki od tih datuma jedan animistički umišljaj da se nešto *stvarno novo* događa. Imajte na umu da Zemlja svaki trenutak ulazi u (gotovo) isti onaj položaj u kom je bila prethodne godine i da sa astronomske tačke gledišta može se reći da svaki dan ulazimo u sledeću godinu; kao i da je svaki dan u godini podesan za postavljanje istog za proslavu Nove godine.
Ono što mi je oduvek, čak i kao detetu, poprilično smetalo (a verujem da u tome nisam jedini) -- tiče se toga što je raspoloženje među ljudima povišeno samo u nekim danima koji su posebno određeni nekakvim okultnim numerološkim metodama. Ljudi pre tog i tih datuma s nestrpljenje očekuju da dođe *baš taj datum*, a kada taj datum prođe, osećaju se ispražnjenim i sa setom se prisećaju "kakva je žurka bila" ili "kako se dobro pilo".
Jebeš život u kom se lepo osećaš samo jedan dan ili samo deset dana od 365 ili 366.
Ovo, naravno, nije nikakva depresivna jadikovka, već poziv svima da oko sebe šire istu atmosferu i ostalih dana u godini. Znam da nije lako, ali što više se budemo trudili da nam uvek bude Nova godina -- to ćemo imati i sve druge dane sve bliže onom raspoloženju kakvo je novogodišnje.
I ne samo to. Svaki je "datum sećanja" ili "dan toga i toga" upravo animističko smirivanje savesti. Ne trebamo poštovati ljudska prava samo na dan ljudskih prava, već ih trebamo poštovati svakog dana; ne trebamo se sećati marginalizovanih zajednica samo kada im dođe dan, već tom problemu moramo pristupati znatno aktivnije; ne trebamo se sećati Holokausta samo na njegov dan, već je potrebno da se uvek prisećamo da socijal-darvinističke priče o "jačima koji su uspešniji u životu" *neminovno* vode ka novom nacizmu, koji se ne mora zasnivati na veri u superiornu naciju, već na veri u ma koji oblik superiorne kulture.
Iseljavanje u svemir, prvi deo
Da bi ljudska vrsta opstala -- ona će kad-tad morati da se iseli ne samo u orbitu zemlje, ne samo na Mesec ni na planete Sunčevog sistema, već i znatno dalje, u druge krajeve naše galaksije i u druge krajeve Svemira. Što više različitih planeta ljudi nasele, to će biti veća šansa za njihov opstanak.
Ipak, cela ta priča otvara pitanja na koja nije lako odgovoriti.
Opasnosti koje iseljavanje nosi
Tehnologija
Najmanji problem je pitanje tehnologije. U ovom trenutku se tek stvara dovoljno pouzdana tehnologija za duži ljudski boravak u svemiru, kao i za bezbedna putovanja do konkretnih tačaka van Zemlje. Mislim da su ekspozije spejs šatlova svima vama u sećanju. Otišli su Čelendžer i Kolumbija, što čini jednu oko jedne trećine ukupnog broja spejs šatlova agencije NASA i 2% letova. Drugim rečima, ako se odselite na Mesec i hoćete dva puta godišnje da posetite rodbinu na Zemlji, verovatnoća kaže da će se uslovi za vašu smrt u spejs šatlu ispuniti za 25 godina. A ako ste neki japi ili diplomata koji treba da oko deset puta godisnje odleti tamo-ovamo, onda vam je vek trajanja procenjen na 5 godina.
Ali, da kažemo da bi to još i moglo nekako da se sredi nekom pouzdanijom tehnologijom. Uzmimo, postoje ideje za pravljenje lifta do meseca. To bi, kao, trebalo da bude bezbednije. Takođe, ohrabrujuće je i to što su i svemirska stanica Mir i Međunarodna svemirska stanica, za razliku od Skajlaba, poprilično stabilne.
Kakogod, najrealnija opcija za iseljenje u bliskoj budućnosti je tzv. Stendfordski torus (obavezno uveličajte treću sliku iz članka!). Ta naprava bi bila ogromnih dimenzija a gravitaciju bi stvarala pomoću centrifugalne sile, pošto bi se vrtela u krug. Kažu da tehnologija za tako nešto postoji. E, sad. Meni je u postojećim tehnološkim okvirima teško da imam poverenja u neku takvu skalameriju. Ali, čak i da kažem da će jednog dana tehnologija biti, ipak, dovoljno pouzdana.
Priroda
Sledeće veliko pitanje je -- kakve će efekte veliki broj letova imati na prirodu na Zemlji. Ako budemo imali gomilu letova između Meseca, Marsa i Zemlje, imaćemo i gomilu zagađenja koje će praviti letelice koje rade na ma koje gorivo koje sagoreva i koje greju svoju okolinu. Bar su to problemi. To bi moglo da se reši napravama kao što bi bio lift do solidne udaljenosti od Zemlje, do neke stanice koja bi bila kosmodrom.
Društvo
Ali, ono što me najviše brine jeste razvoj društva. Neminovno je da će u određenom trenutku te naseobine postati manje ili više samostalne političke tvorevine: po dobijanju dovoljno velike populacije i po odrastanju, uzmimo, druge generacije rođenih u svemiru. Kakva će ta društva biti?
Tamo neće biti moguće otići u drugi grad ili u planine. Čak i da neko bude to mogao, to će moći isključivo vrlo dobro obučeni ljudi. A teško je da će treća generacija naseljenika biti obučena baš kao njihove babe i dede koji su bili trenirani upravo za iseljavanje u svemir.
To odmah otvara prostor za spekulacije o tome ko će i kako vladati u toj zajednici i hoće li, ipak, te zajednice imati dovoljno svesne ljude da ipak u njima ne bude vlasti? Hoće li zajedništvo među ljudima biti jako, kakvo je po severnim krajevima Zemlje, gde nije moguće preživeti bez zajednice ili će manji ili veći deo populacije biti uslovljavan napuštanjem? Hoće li odnosi biti kao u kapitalizmu: Eto, sve možeš da izabereš, pa čak i da umreš od gladi ili od nedostatka kiseonika; ako ne učestvuješ u našem sistemu, mi imamo pravo da te izbacimo...
I još takvi odnosi neće biti toliko drastični ni na Mesecu, ni na Veneri, ni na Marsu; jer će se isprva taj deo svemira intenzivno naseljavati, a potom će ostati centar ljudske vrste sigurno hiljadama godina.
Pravi problemi mogu nastati kad ljudi budu počeli da se iseljavaju iza Neptuna , isprva u Kajperov pojas, a onda i među komete, u Ortov oblak.
Prema onom do čega se stiglo u astronomskim istraživanjima, za razliku od prethodnih podataka, ustanovilo se da međuzvezdani prostor, makar ovaj između Sunca i obližnjih zvezda, i nije tako pust. Postoje komete, i to gomila njih. Neke možda čak orbitiraju i oko Sunca i oko neke obližnje zvezde.
Kako kažu u članku Naseljavanje spoljnjeg dela Sunčevog sistema, postoji mogućnost da se komete koriste kao spori generacijski brodovi koji bi leteli u susret drugoj zvezdi. Time bi se ljudska vrsta polako ali sigurno iselila i iz Sunčevog sistema, što bi joj omogućilo znatno duži vek.
Ali, jedna kometa bi mogla zadovoljiti oko 500 kolonista. Makar koliko mala zajednica imala prednost, takva zajednica, uz današnje i buduće znanje i celokupnu patologiju ljudskog društva -- lako može da se izvitoperi i ode u neki horor.
Zamislite da se nalazite na jedno 600 astronomskih jedinica (AU je prosečna udaljenost od Zemlje do Sunca) nalazi najbliža sledeća ljudska naseobina, a da je prva ozbiljnija naseobina na Titanu, jednu svetoslnu godinu daleko. Eto, stigli ste tu odnekud, sa komete koja je udaljena oko 1000 AU od one na kojoj se nalazite. Putovali ste pet godina sa svojim kolonistima. I šeste, pošto ste se već naselili, ustanovite da je sa vama i desetak psihopata koji žele da stvore neki svoj kastinski sistem u kom bi oni bili na vrhu a vi bili zaduženi za kopanje rude iako to mašine mogu mesto vas.
I nema tu "idem dva dana peške do sledećeg sela"!
Pa da nastavim sa hororom. Zamislite da se tako neka naseobina malo proširi, pa zauzme malo više asteroida, pa se još proširi i stigne do neke zvezde sa planetama. Pa postane poprilično moćna i naoružana, pa poželi da se vrati... Već sam upao u naučnu fantastiku. Jednom sam naleteo na jedan umetnički univerzum koji gotovo da nalikuje ovako nečemu, mada je, ipak, radnja zasnovana na Zemlji. Pročitajte članak o Drakama. Priča nije toliko inventivna, koliko ipak dobro zastrašuje. Posebno je zanimljiv deo koji se tiče "naših vremena" (uzmimo, od 18. do 20. veka).
Ipak...
Ali, da se vratim na započetu priču.
Možemo imati li nemati odgovornosti prema budućim generacijama. Imanje te odgovornosti se ne tiče neke uopštene "odgovornosti za opstanak ljudske vrste", jer takva odgovornost je još jedan u nizu mitova. Ona konkretna odgovornost o kojoj se ovde radi tiče se toga hoćemo li generaciji iza nas -- možda našoj deci, a sigurno deci naših prijatelja -- ostaviti malo veće šanse da prežive ili ne.
A odgovornost se sastoji u nečemu što iz perspektive našeg života uopšte nije ni bitno. Nama će ceo život možda biti sto godina, verovatno ni toliko, a možda nešto više od toga. A 100 godina je dovoljno mali period da ne mora ništa da se desi.
Možemo, naravno, sebično reći da nemamo nikakvu odgovornost, da svako ima odgovornost isključivo prema sebi i da nije naša briga šta će se dešavati posle naše smrti. Ako ste među takvima, izgubili ste vreme i čitajući ovo do sada, tako da vam preporučujem da sada upravo prekinete sa čitanjem, jer će vas, onda, ovo nadalje ili smarati ili nervirati.
Da je asteroid (ili kometa) koji je 1908. godine pao u Tungusku poranio koji sat, od 1908. godine Berlin bi bio ruševina, a teško je da bi iko preživeo od tadašnje populacije od od 2 miliona stanovnika.
Do sada je pozato, kako mi se čini, oko 10% asteroida i kometa koje mogu biti potencijalna opasnost za Zemlju. Sve ostale je moguće primetiti nekoliko dana unapred, kada je kasno za ma kakvu reakciju.
Dinosaurusi su nestali najverovatnije usled sličnog događaja. Uglavnom je prihvaćena teorija po kojoj je eksplozija nastala pre 65 miliona godina, stvorila krater Čikšulub i na nekoliko godina prekrila celu Zemlju oblakom prašine punim iridijuma -- upravo padom komete ili asteroida.
(nastavak sledi)
Ipak, cela ta priča otvara pitanja na koja nije lako odgovoriti.
Opasnosti koje iseljavanje nosi
Tehnologija
Najmanji problem je pitanje tehnologije. U ovom trenutku se tek stvara dovoljno pouzdana tehnologija za duži ljudski boravak u svemiru, kao i za bezbedna putovanja do konkretnih tačaka van Zemlje. Mislim da su ekspozije spejs šatlova svima vama u sećanju. Otišli su Čelendžer i Kolumbija, što čini jednu oko jedne trećine ukupnog broja spejs šatlova agencije NASA i 2% letova. Drugim rečima, ako se odselite na Mesec i hoćete dva puta godišnje da posetite rodbinu na Zemlji, verovatnoća kaže da će se uslovi za vašu smrt u spejs šatlu ispuniti za 25 godina. A ako ste neki japi ili diplomata koji treba da oko deset puta godisnje odleti tamo-ovamo, onda vam je vek trajanja procenjen na 5 godina.
Ali, da kažemo da bi to još i moglo nekako da se sredi nekom pouzdanijom tehnologijom. Uzmimo, postoje ideje za pravljenje lifta do meseca. To bi, kao, trebalo da bude bezbednije. Takođe, ohrabrujuće je i to što su i svemirska stanica Mir i Međunarodna svemirska stanica, za razliku od Skajlaba, poprilično stabilne.
Kakogod, najrealnija opcija za iseljenje u bliskoj budućnosti je tzv. Stendfordski torus (obavezno uveličajte treću sliku iz članka!). Ta naprava bi bila ogromnih dimenzija a gravitaciju bi stvarala pomoću centrifugalne sile, pošto bi se vrtela u krug. Kažu da tehnologija za tako nešto postoji. E, sad. Meni je u postojećim tehnološkim okvirima teško da imam poverenja u neku takvu skalameriju. Ali, čak i da kažem da će jednog dana tehnologija biti, ipak, dovoljno pouzdana.
Priroda
Sledeće veliko pitanje je -- kakve će efekte veliki broj letova imati na prirodu na Zemlji. Ako budemo imali gomilu letova između Meseca, Marsa i Zemlje, imaćemo i gomilu zagađenja koje će praviti letelice koje rade na ma koje gorivo koje sagoreva i koje greju svoju okolinu. Bar su to problemi. To bi moglo da se reši napravama kao što bi bio lift do solidne udaljenosti od Zemlje, do neke stanice koja bi bila kosmodrom.
Društvo
Ali, ono što me najviše brine jeste razvoj društva. Neminovno je da će u određenom trenutku te naseobine postati manje ili više samostalne političke tvorevine: po dobijanju dovoljno velike populacije i po odrastanju, uzmimo, druge generacije rođenih u svemiru. Kakva će ta društva biti?
Tamo neće biti moguće otići u drugi grad ili u planine. Čak i da neko bude to mogao, to će moći isključivo vrlo dobro obučeni ljudi. A teško je da će treća generacija naseljenika biti obučena baš kao njihove babe i dede koji su bili trenirani upravo za iseljavanje u svemir.
To odmah otvara prostor za spekulacije o tome ko će i kako vladati u toj zajednici i hoće li, ipak, te zajednice imati dovoljno svesne ljude da ipak u njima ne bude vlasti? Hoće li zajedništvo među ljudima biti jako, kakvo je po severnim krajevima Zemlje, gde nije moguće preživeti bez zajednice ili će manji ili veći deo populacije biti uslovljavan napuštanjem? Hoće li odnosi biti kao u kapitalizmu: Eto, sve možeš da izabereš, pa čak i da umreš od gladi ili od nedostatka kiseonika; ako ne učestvuješ u našem sistemu, mi imamo pravo da te izbacimo...
I još takvi odnosi neće biti toliko drastični ni na Mesecu, ni na Veneri, ni na Marsu; jer će se isprva taj deo svemira intenzivno naseljavati, a potom će ostati centar ljudske vrste sigurno hiljadama godina.
Pravi problemi mogu nastati kad ljudi budu počeli da se iseljavaju iza Neptuna , isprva u Kajperov pojas, a onda i među komete, u Ortov oblak.
Prema onom do čega se stiglo u astronomskim istraživanjima, za razliku od prethodnih podataka, ustanovilo se da međuzvezdani prostor, makar ovaj između Sunca i obližnjih zvezda, i nije tako pust. Postoje komete, i to gomila njih. Neke možda čak orbitiraju i oko Sunca i oko neke obližnje zvezde.
Kako kažu u članku Naseljavanje spoljnjeg dela Sunčevog sistema, postoji mogućnost da se komete koriste kao spori generacijski brodovi koji bi leteli u susret drugoj zvezdi. Time bi se ljudska vrsta polako ali sigurno iselila i iz Sunčevog sistema, što bi joj omogućilo znatno duži vek.
Ali, jedna kometa bi mogla zadovoljiti oko 500 kolonista. Makar koliko mala zajednica imala prednost, takva zajednica, uz današnje i buduće znanje i celokupnu patologiju ljudskog društva -- lako može da se izvitoperi i ode u neki horor.
Zamislite da se nalazite na jedno 600 astronomskih jedinica (AU je prosečna udaljenost od Zemlje do Sunca) nalazi najbliža sledeća ljudska naseobina, a da je prva ozbiljnija naseobina na Titanu, jednu svetoslnu godinu daleko. Eto, stigli ste tu odnekud, sa komete koja je udaljena oko 1000 AU od one na kojoj se nalazite. Putovali ste pet godina sa svojim kolonistima. I šeste, pošto ste se već naselili, ustanovite da je sa vama i desetak psihopata koji žele da stvore neki svoj kastinski sistem u kom bi oni bili na vrhu a vi bili zaduženi za kopanje rude iako to mašine mogu mesto vas.
I nema tu "idem dva dana peške do sledećeg sela"!
Pa da nastavim sa hororom. Zamislite da se tako neka naseobina malo proširi, pa zauzme malo više asteroida, pa se još proširi i stigne do neke zvezde sa planetama. Pa postane poprilično moćna i naoružana, pa poželi da se vrati... Već sam upao u naučnu fantastiku. Jednom sam naleteo na jedan umetnički univerzum koji gotovo da nalikuje ovako nečemu, mada je, ipak, radnja zasnovana na Zemlji. Pročitajte članak o Drakama. Priča nije toliko inventivna, koliko ipak dobro zastrašuje. Posebno je zanimljiv deo koji se tiče "naših vremena" (uzmimo, od 18. do 20. veka).
Ipak...
Ali, da se vratim na započetu priču.
Možemo imati li nemati odgovornosti prema budućim generacijama. Imanje te odgovornosti se ne tiče neke uopštene "odgovornosti za opstanak ljudske vrste", jer takva odgovornost je još jedan u nizu mitova. Ona konkretna odgovornost o kojoj se ovde radi tiče se toga hoćemo li generaciji iza nas -- možda našoj deci, a sigurno deci naših prijatelja -- ostaviti malo veće šanse da prežive ili ne.
A odgovornost se sastoji u nečemu što iz perspektive našeg života uopšte nije ni bitno. Nama će ceo život možda biti sto godina, verovatno ni toliko, a možda nešto više od toga. A 100 godina je dovoljno mali period da ne mora ništa da se desi.
Možemo, naravno, sebično reći da nemamo nikakvu odgovornost, da svako ima odgovornost isključivo prema sebi i da nije naša briga šta će se dešavati posle naše smrti. Ako ste među takvima, izgubili ste vreme i čitajući ovo do sada, tako da vam preporučujem da sada upravo prekinete sa čitanjem, jer će vas, onda, ovo nadalje ili smarati ili nervirati.
Da je asteroid (ili kometa) koji je 1908. godine pao u Tungusku poranio koji sat, od 1908. godine Berlin bi bio ruševina, a teško je da bi iko preživeo od tadašnje populacije od od 2 miliona stanovnika.
Do sada je pozato, kako mi se čini, oko 10% asteroida i kometa koje mogu biti potencijalna opasnost za Zemlju. Sve ostale je moguće primetiti nekoliko dana unapred, kada je kasno za ma kakvu reakciju.
Dinosaurusi su nestali najverovatnije usled sličnog događaja. Uglavnom je prihvaćena teorija po kojoj je eksplozija nastala pre 65 miliona godina, stvorila krater Čikšulub i na nekoliko godina prekrila celu Zemlju oblakom prašine punim iridijuma -- upravo padom komete ili asteroida.
(nastavak sledi)
Friday, December 29, 2006
Vojska i bezobzirnost
Pojavila se vest da je moguće hapšenje vojnih obveznika koji iz inostranstva dođu u naredno vreme. Pogledajte i komentare, a sledi moj komentar na sve to.
U pitanju je jedna od ne tako velikog broja stvari u kojima se slažem sa "prosečnim posetiocem" B92. Čak i da izuzmemo militarizaciju društva koju postojanje vojske pravi, provođenje vremena u istoj predstavlja jedno veliko gubljenje vremena. Rasklapanje i sklapanje puške se nauči za 45 minuta, dodatni sat je neophodan da se nauči upravljanje ma kojim drugim uobičajenim oružjem; a ako vas i zanima da naučite nešto više od tih beskorisnih i opasnih radnji -- gotovo sigurno je da nećete imati prilike jer vam to neće dati. Ostalo vreme u vojsci se provodi u dangubljenju i iščekivanju ma čega iole bitnog. Čak i da je cilj da postoji *narodna vojska*, celokupna obuka i vojno osposobljavanje se može završiti za maksimalno mesec dana. Drugim rečima, čak i sa stanovišta *bitnosti za državu* -- ovakva vojska je jedno veliko traćenje svega i svačega. (Naravno, preko toga što se npr. kod tenkova ne meri koliko litara goriva potroši na sto kilometara, već koliko će kilometara preći sa 100 litara.)
Pitanje koje se ovde postavlja je smisao pokretanja takve priče sada. Potpuno je verovatno da je jedan od komentatora te vesti dao pravi odgovor:
Štagod da je u pitanju, iz takve reakcije se vidi jedna izrazita i neopisiva glupost i bezočno poigravanje osećanjima ljudi koji su jednom otišli zato što u ovoj zemlji nisu videli svoju budućnost. Pravo da kažem, uz ovakvu stoku ni ja ne vidim svoju budućnost u ovoj zemlji.
I pre nego što vam budem citirao jedan tužan komentar čoveka koji je otišao daleko kako bi othranio svoju majku i sestru, preneću jedan komentar povodom bunjenja protiv vojske i jedan savet kako izbeći istu ako ste u inostranstvu:
U pitanju je jedna od ne tako velikog broja stvari u kojima se slažem sa "prosečnim posetiocem" B92. Čak i da izuzmemo militarizaciju društva koju postojanje vojske pravi, provođenje vremena u istoj predstavlja jedno veliko gubljenje vremena. Rasklapanje i sklapanje puške se nauči za 45 minuta, dodatni sat je neophodan da se nauči upravljanje ma kojim drugim uobičajenim oružjem; a ako vas i zanima da naučite nešto više od tih beskorisnih i opasnih radnji -- gotovo sigurno je da nećete imati prilike jer vam to neće dati. Ostalo vreme u vojsci se provodi u dangubljenju i iščekivanju ma čega iole bitnog. Čak i da je cilj da postoji *narodna vojska*, celokupna obuka i vojno osposobljavanje se može završiti za maksimalno mesec dana. Drugim rečima, čak i sa stanovišta *bitnosti za državu* -- ovakva vojska je jedno veliko traćenje svega i svačega. (Naravno, preko toga što se npr. kod tenkova ne meri koliko litara goriva potroši na sto kilometara, već koliko će kilometara preći sa 100 litara.)
Pitanje koje se ovde postavlja je smisao pokretanja takve priče sada. Potpuno je verovatno da je jedan od komentatora te vesti dao pravi odgovor:
- Ljudi, ne palite se. Ovo je samo politicki trik DSS-a i SRS-a. Hoce da vas uplase da ne dolazite pred izbore jer znaju da necete glasati za njih. Cim izbori budu gotovi, neko ce reci da nema vise hapsenja. (Stevan, 26. decembar 2006 20:32).
Štagod da je u pitanju, iz takve reakcije se vidi jedna izrazita i neopisiva glupost i bezočno poigravanje osećanjima ljudi koji su jednom otišli zato što u ovoj zemlji nisu videli svoju budućnost. Pravo da kažem, uz ovakvu stoku ni ja ne vidim svoju budućnost u ovoj zemlji.
I pre nego što vam budem citirao jedan tužan komentar čoveka koji je otišao daleko kako bi othranio svoju majku i sestru, preneću jedan komentar povodom bunjenja protiv vojske i jedan savet kako izbeći istu ako ste u inostranstvu:
- kamo srece da je bilo vise ovakvih pacifista u svim novonastalim drzavama. Nikad nebi nacionalisti radili sta hoce. Videli smo svi koje rezultate imaju. (dare, 26. decembar 2006 12:22)
- Vojnim obaveznicima u inostranstvu savet da sacekaju jos godinu ili dve pre nego sto dodju u zemlju. Ako su se neki mnogo uzeleli porodice neka organizuju susrete u nekoj od susednih zemalja. Za one kojima se mnogo prijeo burek ili ajvar i koji bi hteli po svaku cenu da dodju najbolje je da udju u Srbiju preko Crne Gore. Posle neka budu tihi i neupadljivi i ne bi trebalo da bude problema. Povratak u inostranstvo istim putem nazad kroz Crnu Goru. Kad dodjete u Srbiju za svaki slucaj sakrijte pasos da vam ga nebi oduzeli slucajno prilikom neke rutinske kontrole. Ako vas i uhapse nije bas veliki problem da im se pobegne ali morate da imate pasos da bi se vratili u inostranstvo. (Gagi, 26. decembar 2006 13:53)
- Niko ko zivi u inostranstvu nema privilegije. Divac i mnogi iz dijaspore imaju strano drzavljanstvo i po zakonu ne moraju da sluze vojsku ali je vojska ta koja to ne postuje pa podnosi prijave. A mnogi sto su otisli u inostranstvo nisu to radili da bi zbrisali od vojske vec teskom mukom. Ja sam morao da odem na Novi Zeland, da napustim sve prijatelje i familiju da bih mogao da saljem pare sestri i roditeljima i verujte mi da bih pre isao kod nas i 2 godine u vojsku da nisam teskom mukom morao da odem. Niko ne bezi u inostranstvo zbog vojske. Nazalost ja sam ovde morao da zapocnem novi zivot i ne bih mogao da idem u vojsku jer ce moje tek rodjeno dete da gladuje a posao nece da me ceka vec cu dobiti otkaz a kucu ce banka da mi uzme. Voleo bih da sam mogao vojsku da odradim tu ali zbog toga bi mi se ceo zivot izmenio, stipendija za ovdasnji fakultet nije htela da ceka a od te stipendije sam slao pare nazad u Srbiju i u isto vreme sam radio, ponekad nisam mogao vise dana za redom da spavam jer nisam imao vremena. Toliko o ljudima koju su "zbrisali" od vojske u lagodan zivot... (Darko, Novi Zeland, 26. decembar 2006 15:14)
Monday, December 25, 2006
Bilten broj 5
Izašao je moj email bilten broj 5 :) Možete videti isti na strani moje grupe na Guglu.
Vikimedijina konferencija u Beogradu (subota)
Tokom noći je ipak stigao Oskar iz Amsterdama. Oko četiri ujutro. Moram da kažem da je ovo bilo od izuzetne važnosti. Oskar, predsednik Vikimedije Holandije, kompozitor i profesor na Konzervatorijumu u Roterdamu, izvadio je subotu i uveo nas u sledeći dan u mnogo boljem raspoloženju. Hvala mu puno! Inače, Oskar je sleteo u Skoplje a ne u Beograd. Leteo je avionom kojim je leteo i Boris Tadić, a iz Skoplja stigao autobusom.
Goran je uspešno dočekao i Romana iz Slovenije i Slobodana iz Makedonije između 7 i 9 ujutro.
Ustao sam vrlo rano i bajao da se digne magla ;) Jedino sam zaboravio da umem da bajem samo da vetrovi ne dođu i ne donesu oblake, tako da sam zajebao stvar, pa vetra koji je trabalo da odnese maglu nije bilo. Jebiga, i nama vračevima se dešava to... Kakogod, bajao sam i da sve prođe najbolje moguće, što je i bilo :)
Pomislio sam da se magla diže negde oko 4 ujutro. Tačnije, i krenula je da se diže, ali se već do zore vratila u punoj svojoj nevidljivosti. U tom trenutku Delfina, Nina i Matijas su i dalje bili na aerodromu (mislim da su se vratili u Frankfurt) i čekali da avion poleti. Avion, naravno, nije poleteo.
Martin je bio uporan, stigao je, čini mi se, do Frankfurta. Herar je i dalje čekao na aerodromu u Beču, a od Darka i Roberte ni traga ni glasa.
Do 11 smo se sakupili, a Mica je ostala kući da prati razvoj događaja i navodi kad šta stiže. U to vreme Bonzo i Nikola su na aerodromu čekali da se bar neki avion spusti. Na aerodrom u Surčinu nije se spustio niti jedan celog dana.
U 12 je trebalo da napravimo video link sa sastankom poljske Vikimedije, ali se iz tehnike Doma omladine niko nije pojavio. Došao nam je samo Marko Homoludens iz LUG-a Beograd, koji je prethodnih dana isto to radio na vezi između Amsterdama i Beograda u sklopu nekakve kulturne saradnje u kojoj je učestvovao i Dom omladine. Posle sam saznao da je prethodnih dana bilo velikih problema sa tehničkim preduslovima da se sve to izvede: link nije bio onoliki koliki je najavljen, a instalirani Windows se stalno restartovao na mreži punoj virusa. Da, nismo dobili ni obećanu javnu IP adresu. Kakogod, ni da smo je dobili za subotu -- ne bi vredelo, pošto nismo dobili ni računare ni kameru ni mikrofon sa kablom dužine 30cm sa kog je trebalo i slučajni posetioci da pričaju.
Uskoro je Mica dobila informaciju da avion iz Pariza nije poleteo, a da se Florans vratila kući pošto je već sledećeg dana imala druge obaveze.
Kući se vratila i Delfina jer je i ona imala već u nedelju narednih obaveza. Ostali su da čekaju sjajni Nina i Matijas koji su i preko neispavanosti i mrcvarenja po aerodromima ipak odlučili da nikako nema smisla da se na pojave.
Otišli smo onda na ručak u Sunce na srpski posni sto. Moram da priznam da je hrana tamo sjajna i da je Ambrozićeva preporuka u potpunosti na mestu. Naravno, i svi ostali su bili oduševljeni hranom.
U četiri je trebalo da počnemo sa sastankom. Pola sata ranije javio mi se Darko i rekao da on i Roberta kreću iz Zagreba i da će biti tu negde uveče. Prva dobra vest tog dana!
Stvar je bila takva, da smo negde pred kraj ručka (koliko se sećam), zamolili Oskara da govori umesto Florans i umesto Delfine -- prvo o globalnoj zajednici, a onda o čemu god želi. Zahvaljujući Oskaru izvukli smo prvi dan! Nikola je otvorio sastanak, a pored njega su neplanirano pričali, koliko se sećam, i Filip i Goran.
Martin je, takođe, bio dovoljno uporan i uspeo je da uđe u avion koji je od Frankfurta umesto do Surčina išao do Niša. Odatle je autobusom stigao do hotela Slavija, a po njega su otišli Goran i Bonzo. Stigao nam je u toku neke od pauza.
Pred kraj predavanja stigli su nam i Darko i Roberta. Hvala Tijani na tome što nam je pomogla prilikom dočeka. Malo su se jurili na relazciji Sava centar - Hajat, ali su se ipak našli i stigli uspešno do Doma omladine.
Pošto su se predavanja završila, stigli smo i do "Kluba" koji se nalazi ukoso od Doma omladine, na manje od tridesetak metara. Tamo smo stigli u organizaciji Nikole i Nevene, a slušali smo ansambl Belo platno koje je i 2005. sviralo u onoj kafani kod Cvetka kada je Džimbo bio u Beogradu. Atmosfera je bila više nego prijatna.
Kad smo završili s tim, polako smo krenuli da se pakujemo hotelima. Pošto smo uglavnom sve spakovali u hotel Rojal, još jedno sat-dva smo proveo pričajući sa Martinom, koji mi je ispričao vrlo zanimljive priče iz njegovih putešestvija po bivšoj Jugoslaviji. Inače, 1983. i 1984. bio je na radnim akcijama u Nišu.
Možete videti i uvodnu priču, kao i priču o petku, nedelji i ponedeljku.
Goran je uspešno dočekao i Romana iz Slovenije i Slobodana iz Makedonije između 7 i 9 ujutro.
Ustao sam vrlo rano i bajao da se digne magla ;) Jedino sam zaboravio da umem da bajem samo da vetrovi ne dođu i ne donesu oblake, tako da sam zajebao stvar, pa vetra koji je trabalo da odnese maglu nije bilo. Jebiga, i nama vračevima se dešava to... Kakogod, bajao sam i da sve prođe najbolje moguće, što je i bilo :)
Pomislio sam da se magla diže negde oko 4 ujutro. Tačnije, i krenula je da se diže, ali se već do zore vratila u punoj svojoj nevidljivosti. U tom trenutku Delfina, Nina i Matijas su i dalje bili na aerodromu (mislim da su se vratili u Frankfurt) i čekali da avion poleti. Avion, naravno, nije poleteo.
Martin je bio uporan, stigao je, čini mi se, do Frankfurta. Herar je i dalje čekao na aerodromu u Beču, a od Darka i Roberte ni traga ni glasa.
Do 11 smo se sakupili, a Mica je ostala kući da prati razvoj događaja i navodi kad šta stiže. U to vreme Bonzo i Nikola su na aerodromu čekali da se bar neki avion spusti. Na aerodrom u Surčinu nije se spustio niti jedan celog dana.
U 12 je trebalo da napravimo video link sa sastankom poljske Vikimedije, ali se iz tehnike Doma omladine niko nije pojavio. Došao nam je samo Marko Homoludens iz LUG-a Beograd, koji je prethodnih dana isto to radio na vezi između Amsterdama i Beograda u sklopu nekakve kulturne saradnje u kojoj je učestvovao i Dom omladine. Posle sam saznao da je prethodnih dana bilo velikih problema sa tehničkim preduslovima da se sve to izvede: link nije bio onoliki koliki je najavljen, a instalirani Windows se stalno restartovao na mreži punoj virusa. Da, nismo dobili ni obećanu javnu IP adresu. Kakogod, ni da smo je dobili za subotu -- ne bi vredelo, pošto nismo dobili ni računare ni kameru ni mikrofon sa kablom dužine 30cm sa kog je trebalo i slučajni posetioci da pričaju.
Uskoro je Mica dobila informaciju da avion iz Pariza nije poleteo, a da se Florans vratila kući pošto je već sledećeg dana imala druge obaveze.
Kući se vratila i Delfina jer je i ona imala već u nedelju narednih obaveza. Ostali su da čekaju sjajni Nina i Matijas koji su i preko neispavanosti i mrcvarenja po aerodromima ipak odlučili da nikako nema smisla da se na pojave.
Otišli smo onda na ručak u Sunce na srpski posni sto. Moram da priznam da je hrana tamo sjajna i da je Ambrozićeva preporuka u potpunosti na mestu. Naravno, i svi ostali su bili oduševljeni hranom.
U četiri je trebalo da počnemo sa sastankom. Pola sata ranije javio mi se Darko i rekao da on i Roberta kreću iz Zagreba i da će biti tu negde uveče. Prva dobra vest tog dana!
Stvar je bila takva, da smo negde pred kraj ručka (koliko se sećam), zamolili Oskara da govori umesto Florans i umesto Delfine -- prvo o globalnoj zajednici, a onda o čemu god želi. Zahvaljujući Oskaru izvukli smo prvi dan! Nikola je otvorio sastanak, a pored njega su neplanirano pričali, koliko se sećam, i Filip i Goran.
Martin je, takođe, bio dovoljno uporan i uspeo je da uđe u avion koji je od Frankfurta umesto do Surčina išao do Niša. Odatle je autobusom stigao do hotela Slavija, a po njega su otišli Goran i Bonzo. Stigao nam je u toku neke od pauza.
Pred kraj predavanja stigli su nam i Darko i Roberta. Hvala Tijani na tome što nam je pomogla prilikom dočeka. Malo su se jurili na relazciji Sava centar - Hajat, ali su se ipak našli i stigli uspešno do Doma omladine.
Pošto su se predavanja završila, stigli smo i do "Kluba
Kad smo završili s tim, polako smo krenuli da se pakujemo hotelima. Pošto smo uglavnom sve spakovali u hotel Rojal, još jedno sat-dva smo proveo pričajući sa Martinom, koji mi je ispričao vrlo zanimljive priče iz njegovih putešestvija po bivšoj Jugoslaviji. Inače, 1983. i 1984. bio je na radnim akcijama u Nišu.
Vikimedijina konferencija u Beogradu (petak)
Ujutro je trebalo da dočekamo Delfinu, Ninu, Matijasa, Martina i Oskara. U 10 ujutro je trebalo da Filip, Bonzo i ja budemo na aerodromu. Plan je bio da prvo dočekamo Delfinu, Ninu i Matijasa, da se vratimo u grad, a da potom ponovo odemo (verovatno samo Filip) na aerodrom i dočekamo Martina i Oskara.
Oko 8:00 je bilo jasno da nešto ne valja. Od 9:00 do 9:45 smo čekali da se makar jedan avion spusti. Ništa. Magla. Negde oko 9:30 smo ustanovili da će jedan od aviona (čini mi se Martinov) doći čak 30 minuta ranije, u 10:15. Odluka je bila da ja ostanem u kući, a da Filip i Bonzo odu na aerodrom.
Naravno, ničeg nije bilo. Matijas, Nina i Delfina su bili zarobljeni na aerodromu u Milanu, gde je, pored beogradske magle problem bio i štrajk u Italiji. Kako se ispostavilo, taj štrajk je bio i potpuno nebitan problem. Štrajkovalo se, uzmimo, sat vremena.
Kako se sećam, Filip se sa Bonzom vratio, a nešto kasnije je bilo naznaka da će avioni ipak stići posle podne, pa su Filip i njegov otac otišli na aerodrom. Mislim da ne treba da napominjem da niko nije stigao.
Već je bilo negde oko 17:00 i ja sam bio mrtav umoran jer sam se probudio negde oko 2 ujutro. Ustanovili smo da će se sve najverovatnije odložiti za sutradan i ja sam otišao da spavam.
Od tada je Mica preuzela moj telefon i moj nalog na Gmailu, sa kojih je stalno bila u kontaktu sa Matijasom, Ninom, Filipom, Oskarom itd.
U toku tog perioda ustanovili smo da će Delfina, Nina i Matijas ipak prespavati u Milanu. Oskar se nije dao i uspeo je da sleti u Skoplje. Magla je i dalje bila vrlo gusta.
Možete videti i uvodnu priču, kao i priču o suboti, nedelji i ponedeljku.
Oko 8:00 je bilo jasno da nešto ne valja. Od 9:00 do 9:45 smo čekali da se makar jedan avion spusti. Ništa. Magla. Negde oko 9:30 smo ustanovili da će jedan od aviona (čini mi se Martinov) doći čak 30 minuta ranije, u 10:15. Odluka je bila da ja ostanem u kući, a da Filip i Bonzo odu na aerodrom.
Naravno, ničeg nije bilo. Matijas, Nina i Delfina su bili zarobljeni na aerodromu u Milanu, gde je, pored beogradske magle problem bio i štrajk u Italiji. Kako se ispostavilo, taj štrajk je bio i potpuno nebitan problem. Štrajkovalo se, uzmimo, sat vremena.
Kako se sećam, Filip se sa Bonzom vratio, a nešto kasnije je bilo naznaka da će avioni ipak stići posle podne, pa su Filip i njegov otac otišli na aerodrom. Mislim da ne treba da napominjem da niko nije stigao.
Već je bilo negde oko 17:00 i ja sam bio mrtav umoran jer sam se probudio negde oko 2 ujutro. Ustanovili smo da će se sve najverovatnije odložiti za sutradan i ja sam otišao da spavam.
Od tada je Mica preuzela moj telefon i moj nalog na Gmailu, sa kojih je stalno bila u kontaktu sa Matijasom, Ninom, Filipom, Oskarom itd.
U toku tog perioda ustanovili smo da će Delfina, Nina i Matijas ipak prespavati u Milanu. Oskar se nije dao i uspeo je da sleti u Skoplje. Magla je i dalje bila vrlo gusta.
Možete videti i uvodnu priču, kao i priču o suboti, nedelji i ponedeljku.
Vikimedijina konferencija u Beogradu (uvod)
U subotu i nedelju, 16. i 17. decembra 2006. godine održala se prva regionalna konferencija Vikimedije u Beogradu, a prva je te vrste u svetu. Ovde ću, ukratko, dati svoj pogled na to kako su se odvijale stvari...
Očekivali smo 11 gošći i gostiju, od čega se devetoro pojavilo. I to je bilo izuzetno dobro, u odnosu na kako je krenulo. Beogradski aerodrom još uvek nije aktivirao svoje uređaje koji omogućavaju lakše sletanje tokom magle i tokom petka i subote niko od gostiju nije stigao na Aerodrom Beograd.
Biće ovo duža priča...
Tek sada shvatam na kakve sve probleme nailaze ljudi koji organizuju događaje u Srbiji. U ovakvoj situaciji jednostavno nije moguće stvoriti minimum preduslova za rad. Nakon katastrofe vezane za dolazak ljudi na aerodrom, konstatovao sam da u Beogradu (niti u Srbiji) nema smisla organizovati ništa između novembra i marta. Naravno, plaši me i to da će se neograničeni broj sličnih bazičnih teškoća javiti u budućnosti i sebi stvarno postavljam pitanje koliko, zapravo, ima smisla baviti se sizifovim poslom: organizacijom nečeg što će svakako imati problema, ponekad toliko velikih da jednostavno nije moguće obaviti posao.
Na primer, sledeći put mogu da očekujem uredno raskopana dva od tri puta od aerodroma do centra, pri čemu je treći blokiran zato što se izlila cisterna sa amonijakom; pa se zbog svega toga do Beograda od Surčina mora ići preko Zrenjanina. Možda nekom sa strane ovo može da se čini kao cinično preterivanje, ali bih podsetio sve one koji žive u Beogradu koliko je malo potrebno da se u Beogradu napravi saobraćajni haos. Uzmimo, dovoljno je da padne kiša u proleće ili sneg u decembru.
Ako Srbija i Beograd hoće svet kod sebe, onda moraju ispuniti makar neke preduslove. Ne, nije potrebno imati fensi hotele za male pare -- preživećemo i sa hostelima; nije potrebno imati etno prodavnice na svakom ćošku -- uvek se možemo potruditi da strancima predstavimo svoju kulturu. Potrebno, je, eto, stvoriti minimum preduslova za normalno funkcionisanje. Eto, na primer, da ljudi mogu u nekim razumnim okvirima da stignu od Roterdama do Doma omladine: i sat-dva zakašnjenja bi bila potpuno prihvatljiva.
Ipak, samo zahvaljujući izuzetnom zalaganju samih učesnica i učesnika skupa, skup je održan i prošao je izuzetno dobro. Bilo je nekoliko novinara, ne baš puno ljudi spolja (nekoliko), ali je prošlo kao izuzetno dobar interni sastanak ljudi iz regiona sa Vikimedijancima iz Holandije i Nemačke.
A kako je bilo, u sledećim postovima: petak, subota, nedelja, ponedeljak.
Očekivali smo 11 gošći i gostiju, od čega se devetoro pojavilo. I to je bilo izuzetno dobro, u odnosu na kako je krenulo. Beogradski aerodrom još uvek nije aktivirao svoje uređaje koji omogućavaju lakše sletanje tokom magle i tokom petka i subote niko od gostiju nije stigao na Aerodrom Beograd.
Biće ovo duža priča...
Tek sada shvatam na kakve sve probleme nailaze ljudi koji organizuju događaje u Srbiji. U ovakvoj situaciji jednostavno nije moguće stvoriti minimum preduslova za rad. Nakon katastrofe vezane za dolazak ljudi na aerodrom, konstatovao sam da u Beogradu (niti u Srbiji) nema smisla organizovati ništa između novembra i marta. Naravno, plaši me i to da će se neograničeni broj sličnih bazičnih teškoća javiti u budućnosti i sebi stvarno postavljam pitanje koliko, zapravo, ima smisla baviti se sizifovim poslom: organizacijom nečeg što će svakako imati problema, ponekad toliko velikih da jednostavno nije moguće obaviti posao.
Na primer, sledeći put mogu da očekujem uredno raskopana dva od tri puta od aerodroma do centra, pri čemu je treći blokiran zato što se izlila cisterna sa amonijakom; pa se zbog svega toga do Beograda od Surčina mora ići preko Zrenjanina. Možda nekom sa strane ovo može da se čini kao cinično preterivanje, ali bih podsetio sve one koji žive u Beogradu koliko je malo potrebno da se u Beogradu napravi saobraćajni haos. Uzmimo, dovoljno je da padne kiša u proleće ili sneg u decembru.
Ako Srbija i Beograd hoće svet kod sebe, onda moraju ispuniti makar neke preduslove. Ne, nije potrebno imati fensi hotele za male pare -- preživećemo i sa hostelima; nije potrebno imati etno prodavnice na svakom ćošku -- uvek se možemo potruditi da strancima predstavimo svoju kulturu. Potrebno, je, eto, stvoriti minimum preduslova za normalno funkcionisanje. Eto, na primer, da ljudi mogu u nekim razumnim okvirima da stignu od Roterdama do Doma omladine: i sat-dva zakašnjenja bi bila potpuno prihvatljiva.
Ipak, samo zahvaljujući izuzetnom zalaganju samih učesnica i učesnika skupa, skup je održan i prošao je izuzetno dobro. Bilo je nekoliko novinara, ne baš puno ljudi spolja (nekoliko), ali je prošlo kao izuzetno dobar interni sastanak ljudi iz regiona sa Vikimedijancima iz Holandije i Nemačke.
A kako je bilo, u sledećim postovima: petak, subota, nedelja, ponedeljak.
Tuesday, December 05, 2006
Građanski mitovi
Izbori u Srbiji se bliže i već sam nekoliko puta u razgovorima dobio isti šablon odgovora u vezi sa tim "ko je jedini ko se razlikuje" i kako se "neglasanjem glas daje radikalima".
Jedini ko se razlikuje
Ni Đinđiću se nije mogla, niti se Čedi Jovanoviću može sporiti energičnost i zalaganje za dekriminalizaciju društva u Srbiji. Jasno je da jednostavno nije moguće boriti se sa mafijašima ako se sa bar nekim njihovim segmentom nema kontakt, pa čak i saradnja. Đinđiću se nije mogla sporiti, ipak, ni želja za kakvom-takvom ekonomskom ravnopravnošću, mada je u realizaciji ma čega što na to miriše bio vrlo kilav, štaviše, ne sećam se nijedne akcije njegove vlade koja je davala naznake nekog ekonomskog boljitka ugroženim slojevima stanovništva.
I tu se završava priča o njihovim različitostima u odnosu na standardni profil političara.
Ono što su obojica delila jeste širenje atmosfere potpunog nerazumevanja kulturnih šablona različitih od njihovih, građanskih. Možda to nisu bili i nisu njihovi stavovi, ali iz njihove kulturne ideologije proističe da seljake treba civilizovati ili ih ne treba biti. Atmosfera koju šire predstavlja tipičan primer emitovanja mržnje prema različitim ljudima, pa makar ta mržnja bila usmerena ne prema drugom etnicitetu, drugoj religiji ili drugoj rasi, već prema drugom kulturnom miljeu koji živi po predgrađima i selima. I jedno i drugo jeste fašizam.
Preko toga, Čeda Jovanović i njegova Liberalno-demokratska partija svojom društvenom demagogijom šire lažne signale različitim ljudima koji u njima vide levičare.
Naprotiv, njihova ideologija je, kao i svaka savremena liberalna ideologija, duboko socijal-darvinistička. Po njima, samo najjači treba da opstanu; gladni su sami krivi za svoju glad; a ovaj svet je savršen da savršeniji ne može biti, iako po različitim segmentima globalno društvo puca i jednostavno više nije održivo. Da ne pominjem koliko ljudi dnevno pogine samo zato što nisu imali sreće da se rode u nekom mirnijem kraju sveta.
I da ponovim za one koji u to nisu upućeni: socijal-darvinizam je devetnaestovekovna preteča nacizma. I tada i sada socijal-darvinizam nije bio seljački, narodni pokret, već je bio privilegija civilizovanih građanaca. Da, kao i LDP, bio je elitistički pokret.
Tada se on transformisao u mržnju prema pripadnicima drugih nacija i drugih rasa. Danas se transformiše u mržnju prema negrađanskom, necivilizovanom, prostačkom itd.
Zato, ako baš morate da glasate, imajte na umu da svoj glas ne dajete fašistima! Danas su sitni, sutra zahvaljujući vama mogu postati znatno jači.
Procenti apstinenta
Zaboravio sam na to da mnogi ljudi idu logikom da moraju glasati. Toliko se družim sa ljudima kojima je normalno da ne glasaju, da sam zaboravio da postoje i oni koji su uvereni da je glasanje na izborima plemeniti zadatak.
Ne, nije.
Glasanjem na izborima samo održavate postojeći sistem u njegovim okvirima. Taj sistem ponekad može dati veću socijalu, može dati život sa više proizvoda, može vas odbraniti od ljudi koji su isti kao vi, samo žive u drugoj državi... Taj sistem može uraditi mnogo toga što će vam se činiti smislenim i razumnim.
Zato ćete se truditi da izađete na izbore i glasate za razumne, za one koji će vas odvesti u Evropu (iako ste već u Evropi jer politika ne može uticati na prostiranje kontinenata), odvesti u NATO (kako biste vi ili neko vama blizak ratovao u Avganistanu za više ciljeve kapitalizma); koji će vam doneti strana ulaganja (kako bi vas stranci eksploatisali, pošto nije dovoljno da vam to čine i domaći kapitalisti) itd.
I onda ćete ubeđivati ljude koji ne žele na izbore kako će svaki njihov glas proporcionalno doneti više glasova onom ko ima najveći udeo među onima koji glasaju.
Ne, nije tako. Ako 50% izađe na izbore, a 15% dobiju radikali, oni će jednostavnom proporcijom dobiti 30% mesta u parlamentu. "Glasovi" onih koji ne glasaju biće podeljeni propocionalno prema onima koji su na glasanje izašli. Ja nikom neću dati svoj glas, a u sistemu kakav je to će se odraziti upravo onako kako ostali glasači glasaju. Daću i svojih 70% onima koji predstavljaju druge političke opcije.
A ne glasam zato što ne želim da učestvujem u farsi. Dovoljno čvrsto stojim nogama na zemlji da umem da vidim da je ishod i ovog i svih prethodnih glasanja bio više nego očigledan. Ne, radikali neće doći na vlast jer još uvek nije došlo vreme. Još uvek je u interesu i lokalnih i globalnih mafijaša da Srbija stabilno ide ka evroatlantskim integracijama. Kada im to ne bude bilo u interesu ili kada budu napravili neki drugi dogovor sa radikalima -- radikali će pobediti, pa uspeo svako od vas ponaosob još po 1000 ljudi da privoli da glasa protiv njih.
Nije to nikakva teorija zavere. To su samo interesi krupnog kapitala u čije kolo uđe svaki političar predstavničke demokratije pre ili kasnije.
Za dalja objašnjenja preporučujem vam da pročitate dva poglavlja iz dokumenta An Anarchist FAQ: Zašto su anarhisti protiv države? i Kako kapitalizam utiče na slobodu?
Jedini ko se razlikuje
Ni Đinđiću se nije mogla, niti se Čedi Jovanoviću može sporiti energičnost i zalaganje za dekriminalizaciju društva u Srbiji. Jasno je da jednostavno nije moguće boriti se sa mafijašima ako se sa bar nekim njihovim segmentom nema kontakt, pa čak i saradnja. Đinđiću se nije mogla sporiti, ipak, ni želja za kakvom-takvom ekonomskom ravnopravnošću, mada je u realizaciji ma čega što na to miriše bio vrlo kilav, štaviše, ne sećam se nijedne akcije njegove vlade koja je davala naznake nekog ekonomskog boljitka ugroženim slojevima stanovništva.
I tu se završava priča o njihovim različitostima u odnosu na standardni profil političara.
Ono što su obojica delila jeste širenje atmosfere potpunog nerazumevanja kulturnih šablona različitih od njihovih, građanskih. Možda to nisu bili i nisu njihovi stavovi, ali iz njihove kulturne ideologije proističe da seljake treba civilizovati ili ih ne treba biti. Atmosfera koju šire predstavlja tipičan primer emitovanja mržnje prema različitim ljudima, pa makar ta mržnja bila usmerena ne prema drugom etnicitetu, drugoj religiji ili drugoj rasi, već prema drugom kulturnom miljeu koji živi po predgrađima i selima. I jedno i drugo jeste fašizam.
Preko toga, Čeda Jovanović i njegova Liberalno-demokratska partija svojom društvenom demagogijom šire lažne signale različitim ljudima koji u njima vide levičare.
Naprotiv, njihova ideologija je, kao i svaka savremena liberalna ideologija, duboko socijal-darvinistička. Po njima, samo najjači treba da opstanu; gladni su sami krivi za svoju glad; a ovaj svet je savršen da savršeniji ne može biti, iako po različitim segmentima globalno društvo puca i jednostavno više nije održivo. Da ne pominjem koliko ljudi dnevno pogine samo zato što nisu imali sreće da se rode u nekom mirnijem kraju sveta.
I da ponovim za one koji u to nisu upućeni: socijal-darvinizam je devetnaestovekovna preteča nacizma. I tada i sada socijal-darvinizam nije bio seljački, narodni pokret, već je bio privilegija civilizovanih građanaca. Da, kao i LDP, bio je elitistički pokret.
Tada se on transformisao u mržnju prema pripadnicima drugih nacija i drugih rasa. Danas se transformiše u mržnju prema negrađanskom, necivilizovanom, prostačkom itd.
Zato, ako baš morate da glasate, imajte na umu da svoj glas ne dajete fašistima! Danas su sitni, sutra zahvaljujući vama mogu postati znatno jači.
Procenti apstinenta
Zaboravio sam na to da mnogi ljudi idu logikom da moraju glasati. Toliko se družim sa ljudima kojima je normalno da ne glasaju, da sam zaboravio da postoje i oni koji su uvereni da je glasanje na izborima plemeniti zadatak.
Ne, nije.
Glasanjem na izborima samo održavate postojeći sistem u njegovim okvirima. Taj sistem ponekad može dati veću socijalu, može dati život sa više proizvoda, može vas odbraniti od ljudi koji su isti kao vi, samo žive u drugoj državi... Taj sistem može uraditi mnogo toga što će vam se činiti smislenim i razumnim.
Zato ćete se truditi da izađete na izbore i glasate za razumne, za one koji će vas odvesti u Evropu (iako ste već u Evropi jer politika ne može uticati na prostiranje kontinenata), odvesti u NATO (kako biste vi ili neko vama blizak ratovao u Avganistanu za više ciljeve kapitalizma); koji će vam doneti strana ulaganja (kako bi vas stranci eksploatisali, pošto nije dovoljno da vam to čine i domaći kapitalisti) itd.
I onda ćete ubeđivati ljude koji ne žele na izbore kako će svaki njihov glas proporcionalno doneti više glasova onom ko ima najveći udeo među onima koji glasaju.
Ne, nije tako. Ako 50% izađe na izbore, a 15% dobiju radikali, oni će jednostavnom proporcijom dobiti 30% mesta u parlamentu. "Glasovi" onih koji ne glasaju biće podeljeni propocionalno prema onima koji su na glasanje izašli. Ja nikom neću dati svoj glas, a u sistemu kakav je to će se odraziti upravo onako kako ostali glasači glasaju. Daću i svojih 70% onima koji predstavljaju druge političke opcije.
A ne glasam zato što ne želim da učestvujem u farsi. Dovoljno čvrsto stojim nogama na zemlji da umem da vidim da je ishod i ovog i svih prethodnih glasanja bio više nego očigledan. Ne, radikali neće doći na vlast jer još uvek nije došlo vreme. Još uvek je u interesu i lokalnih i globalnih mafijaša da Srbija stabilno ide ka evroatlantskim integracijama. Kada im to ne bude bilo u interesu ili kada budu napravili neki drugi dogovor sa radikalima -- radikali će pobediti, pa uspeo svako od vas ponaosob još po 1000 ljudi da privoli da glasa protiv njih.
Nije to nikakva teorija zavere. To su samo interesi krupnog kapitala u čije kolo uđe svaki političar predstavničke demokratije pre ili kasnije.
Za dalja objašnjenja preporučujem vam da pročitate dva poglavlja iz dokumenta An Anarchist FAQ: Zašto su anarhisti protiv države? i Kako kapitalizam utiče na slobodu?
Od Krstaških ratova do strukture Ričat
Gledajući skorašnje izmene na srpskoj Vikipediji, zapazio sam neku sitnu izmenu na članku o neznamtinijakojem krstaškom ratu. Imao sam i ranije predstavu kakvo je to bilo sranje, ali sam hteo pobliže da se uputim.
Pošto je prošao poneki dan, krenuo sam, upravo u cilju pisanja pričice za blog i moje nedeljne izveštaje, da pročitam o njima na engleskoj Vikipediji. Pa je krenulo...
Neću ovde o tome šta mislim o svim tim sranjima, obećavam :) To sam ostavio za poseban članak.
Već negde na početku, otišao sam da se bolje uputim u Mavare. Uvek mi je bila interesantno brkanje Mavara i Maora. Pritom, i na engleskom imaju vrlo slična imena. Neko je nekad od naših novinara rekao da su Maori bili veliki narod koji je nekoliko vekova držao velike delove Španije. Na to mu je jedan drugi novinar odgovorio kako je sigurno da su Maori morali biti veliki narod kad su na svojim kanuima prešli čitav Indijski okean, potom i Atlantski uzduž da bi stigli do Španije, osvojili je, a potom se vratili na Novi Zeland.
Interesantno je i to da su Maori uistinu ratnički narod, čija su postojbina Havaji. Za razliku od australijskih domorodaca, Maori su se vrlo brzo snašli u trgovini sa Englezima, a ratove su izgubili zato što ipak nisu imali englesku tehnologiju.
Nego, otkud ti Mavari tu? Imaju neke veze i sa Kartaginom, ali imaju veze i sa Mauritanijom. Otišao sam da vidim kakva je Mauritanija.
Tuga. A u toj Africi ima i tužnijih. Odmah pored Mauritanije je Mali, koji je treći od pozadi po indeksu životnih uslova. A tu su u blizini i Sijera Leone i Niger, koji zauzimaju pretposlednje i poslednje mesto.
Pišući ovu priču, umesto da dovršim o tome gde sam stigao, otišao sam još dalje.
Pročitao sam malo o Nigeru, ali onda mi je oko zapalo za narod Krio i njihov jezik. U pitanju su potomci oslobođenih robova iz Sjedinjenih Američkih Država i govore kreolskim jezikom koji je mešavina engleskog i lokalnih afričkih jezika.
Onda me je zbunilo to što je Fritaun glavni grad Sijera Leonea, a ne, kako sam se ja sećao, susedne Liberije. Otišao sam na članak o Liberiji i ustanovio da sam godinama živeo u zabludi ;) Glavni grad Liberije je Monrovija :)
A Liberijci su posebna priča. Stigli su tu sa juga SAD i nastavili su da reprodukuju južnjačke šablone u novim uslovima. Među njima i domorocima napravio se jaz, a oni su, kao tipični Ameri i građanci, smatrali domoroce necivilizovanim i sebi su dali u zadatak da ih civilizuju, a time i njima vladaju. Ma, pročitajte o tome u članku o Liberiji. Jedna klasična vrsta ljudske gluposti i to tako karakteristična za svako vreme. Ni u Srbiji se od tog oblika fašizma ne možemo odlepiti.
Nego, da se vratim na priču...
Ta Mauritanija je stvarno tužna. Pogledajte članak o njoj i bacite pogled na ovu sliku. Nije to kao u Keniji, u kojoj nema struje, ali ima hrane na sve strane. Mauritanija je na oko 90% svoje teritorije u pustinji.
A onda, eto, nešto što je ipak dalo malo drukčije svetlo. U Mauritaniji se nalazi jedan prirodni fenomen, struktura Ričat, koja izgleda kao oko prečnika 50 kilometara. Bacite pogled na članak na Vikipediji i obavezno uvećajte slike, a pogledajte i članak na Nasinom sajtu.
Pošto je prošao poneki dan, krenuo sam, upravo u cilju pisanja pričice za blog i moje nedeljne izveštaje, da pročitam o njima na engleskoj Vikipediji. Pa je krenulo...
Neću ovde o tome šta mislim o svim tim sranjima, obećavam :) To sam ostavio za poseban članak.
Već negde na početku, otišao sam da se bolje uputim u Mavare. Uvek mi je bila interesantno brkanje Mavara i Maora. Pritom, i na engleskom imaju vrlo slična imena. Neko je nekad od naših novinara rekao da su Maori bili veliki narod koji je nekoliko vekova držao velike delove Španije. Na to mu je jedan drugi novinar odgovorio kako je sigurno da su Maori morali biti veliki narod kad su na svojim kanuima prešli čitav Indijski okean, potom i Atlantski uzduž da bi stigli do Španije, osvojili je, a potom se vratili na Novi Zeland.
Interesantno je i to da su Maori uistinu ratnički narod, čija su postojbina Havaji. Za razliku od australijskih domorodaca, Maori su se vrlo brzo snašli u trgovini sa Englezima, a ratove su izgubili zato što ipak nisu imali englesku tehnologiju.
Nego, otkud ti Mavari tu? Imaju neke veze i sa Kartaginom, ali imaju veze i sa Mauritanijom. Otišao sam da vidim kakva je Mauritanija.
Tuga. A u toj Africi ima i tužnijih. Odmah pored Mauritanije je Mali, koji je treći od pozadi po indeksu životnih uslova. A tu su u blizini i Sijera Leone i Niger, koji zauzimaju pretposlednje i poslednje mesto.
Pišući ovu priču, umesto da dovršim o tome gde sam stigao, otišao sam još dalje.
Pročitao sam malo o Nigeru, ali onda mi je oko zapalo za narod Krio i njihov jezik. U pitanju su potomci oslobođenih robova iz Sjedinjenih Američkih Država i govore kreolskim jezikom koji je mešavina engleskog i lokalnih afričkih jezika.
Onda me je zbunilo to što je Fritaun glavni grad Sijera Leonea, a ne, kako sam se ja sećao, susedne Liberije. Otišao sam na članak o Liberiji i ustanovio da sam godinama živeo u zabludi ;) Glavni grad Liberije je Monrovija :)
A Liberijci su posebna priča. Stigli su tu sa juga SAD i nastavili su da reprodukuju južnjačke šablone u novim uslovima. Među njima i domorocima napravio se jaz, a oni su, kao tipični Ameri i građanci, smatrali domoroce necivilizovanim i sebi su dali u zadatak da ih civilizuju, a time i njima vladaju. Ma, pročitajte o tome u članku o Liberiji. Jedna klasična vrsta ljudske gluposti i to tako karakteristična za svako vreme. Ni u Srbiji se od tog oblika fašizma ne možemo odlepiti.
Nego, da se vratim na priču...
Ta Mauritanija je stvarno tužna. Pogledajte članak o njoj i bacite pogled na ovu sliku. Nije to kao u Keniji, u kojoj nema struje, ali ima hrane na sve strane. Mauritanija je na oko 90% svoje teritorije u pustinji.
A onda, eto, nešto što je ipak dalo malo drukčije svetlo. U Mauritaniji se nalazi jedan prirodni fenomen, struktura Ričat, koja izgleda kao oko prečnika 50 kilometara. Bacite pogled na članak na Vikipediji i obavezno uvećajte slike, a pogledajte i članak na Nasinom sajtu.
Sunday, December 03, 2006
Ispravke za prethodnu nedelju
Aleksine knjige
- Napravio sam grešku u najavi za drugu knjigu (iliti, nisam dobro pročitao njegovu najavu :) ). Citiram šta mi je Aleksa napisao u mailu: "Hvala na vestima, nego Drustvo spektakla II izdanje nije stampana knjiga nego samo rtf/ A4 fajl i ide na DVD uz knjigu Urlici u slavu se Sada (isto od Debora), a moze da se skine i sa ona dva sajta. Znaci, u Beopolisu mogu da se uzmu samo Urlici i taj DVD (mislim da su ostali samo primerci za pozajmljivanje, "Beli diskovi")."
- Dao sam vam link ka komentarima u delu "Uče nas kako sistem, zapravo, valja, samo smo mi lenji. Poželjno je krompir vaditi ručno, kao što ni mlinovima nije potrebna ni voda, ni vetar, već su samo ruke dovoljne: http://www.b92.net/info
/komentari.php?nav_id=221386 ." Iako sa komentara možete da dobijete i vest (kliknuvši na naslov vesti), evo i pravog linka: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=11&dd=26&nav_category=12&nav_id=221386.
Saturday, December 02, 2006
Opstrukcija kao važno oružje
1. decembra 2006. godine Šešelju je prekinuto suđenje u Haškom tribunalu.
Uopšte me ne zanima da sada nešto pričam o delu i liku Vojislava Šešelja. Mislim da svi vrlo dobro znamo ko je on i da je besmislenom o njemu pričati.
Ono što je pokazao prethodnih dana jeste da je opstrukcija moćno oružje. Važno je samo u njoj istrajati! Nijedan sistem do sada nije bio otporan na opstrukciju. Naravno, drugo je kad sistem vode ludaci koji ne vide da će im optrukcija doći glave. To je već stvar za drugu priču i druge metode.
Ali, kada naspram sebe imate ljude koji su u stanju da saberu dva i dva, onda i opstrukcija dobija na snazi.
Nijedan sistem iz prošlosti i sadašnjosti ljudske vrste nije bio bez rupa. Svaki od njih imao je pukotine i svaki se na različite načine mogao izbušiti. Tako je i sa današnjim i globalnim i lokalnim. Daleko su oni od svojih kafkijanskih i orvelijanskih uzora. Ne smete se vi njih bojati, već sistem treba da se boji vas.
Uopšte me ne zanima da sada nešto pričam o delu i liku Vojislava Šešelja. Mislim da svi vrlo dobro znamo ko je on i da je besmislenom o njemu pričati.
Ono što je pokazao prethodnih dana jeste da je opstrukcija moćno oružje. Važno je samo u njoj istrajati! Nijedan sistem do sada nije bio otporan na opstrukciju. Naravno, drugo je kad sistem vode ludaci koji ne vide da će im optrukcija doći glave. To je već stvar za drugu priču i druge metode.
Ali, kada naspram sebe imate ljude koji su u stanju da saberu dva i dva, onda i opstrukcija dobija na snazi.
Nijedan sistem iz prošlosti i sadašnjosti ljudske vrste nije bio bez rupa. Svaki od njih imao je pukotine i svaki se na različite načine mogao izbušiti. Tako je i sa današnjim i globalnim i lokalnim. Daleko su oni od svojih kafkijanskih i orvelijanskih uzora. Ne smete se vi njih bojati, već sistem treba da se boji vas.
Subscribe to:
Posts (Atom)