Ono što sam još pre neku godinu pretpostavio da će se dogoditi na Vikipediji, upravo se događa. Na našu sreću, glavni akteri nismo mi, iz južnoslovenskog dela Balkana, već bliski nam komšiluk.
Pre ili kasnije, bilo je očigledno, globalna vikipedijanska zajednica će se konstituisati u globalni kulturni pokret. Ovi dani su upravo vreme kada se to događa. Konstituisanje globalne zajednice podrazumeva i stvaranje mehanizama za rešavanje "lokalnih" i "regionalnih" problema od strane globalne zajednice kada za to ne postoji spremnost konkretne zajednice ili više konkretnih zajednica. U ovom trenutku za to ne postoje mehanizmi, ali je očgiledno da se počinju stvarati.
U ovom trenutku, dobro konstituisana zajednica unutar vikipedijanskih odnosa ima ne samo pravo da raspolaže resursima svojih projekata, već predstavlja i određenu političku snagu u globalnim vikipedijanskim odnosima. Do skora je to bilo neprikosnoveno, ali je očigledno da se stvari upravo ovih dana menjaju.
Za one koji nisu upućeni, Rumuni i Moldavci imaju sličan odnos kao Srbi i Crnogorci, sa izvesnim varijacijama koje se ogledaju u tome da je u Moldaviji unitaristički blok ipak jači nego u Crnoj Gori. Tako je Akademija nauka Moldavije rekla da je jedini jezik kojim Moldavci govore, zapravo, rumunski, a ne moldavski jezik; u Moldaviji je odbačena ćirilica i njen znatno fonološkiji pravopis u odnosu na rumunski.
Ipak, bilo bi previše jednostavno kada bi se na tome završilo. Postoji i Pridnjestovlje ili Transnitrija. U pitanju je ocepljeni deo Moldavije sa leve strane reke Dnjestar i okružena je ostatkom Moldavije i Ukrajinom. Nisam previše upućen u tu problematiku, ali je očigledno da tamo ima po, otprilike, 30% Rusa, 30% Ukrajinaca i 30% Moldavaca. Da li to tamošnji Moldavci žele ili ne, ali zvanični pravopis u Pridnjestovlju je onaj ćirilički.
Jedan mladi Amerikanac (ima 16-17 godina), Mark Vilijamson, poznat našim zajednicama po neslanoj šali podrške stvaranju zlatiborske Vikipedije (jednom ću o ovom fenomenu detaljnije), ovog puta se nije neslano šalio i svojom upornošću je uspeo da skrene pažnju globalnoj zajednici na vrlo bahato ponašanje rumunskih Vikipedijanaca u odnosu na moldavsku Vikipediju , koju gotovo niko tada nije uređivao.
Da o nekim stvarima nema glasanja, pokazao je upravo taj slučaj. Lično sam preporučio nekoliko puta da se napravi softversko prevođenje iz moldavske ćirilice u rumunsku latinicu, ali čak i rumunski Vikipedijanci najotvorenijeg uma jednostavno kao da zaboravljaju da se softver može menjati. Da ne pričam o ostalima: malo ih je bilo koji čak i tu ideju nisu dočekali na nož. Po najvećem broju njih, Vikipedija na moldavskoj ćirilici ne sme postojati.
Pritom, upravo je zajednica sa rumusnke Vikipedije uzela sebi za pravo da odlučuje o tome šta će se dešavati sa drugom Vikipedijom. Ustanovili su pravila kao što su "o zatvaranju moldavske Vikipedije mogu glasati samo saradnici moldavske [koji gotovo da ne postoje] i rumunske Vikipedije" i sl. Još kad bi ostali sisali vesla...
Na osnovu svih tih događaja, slučaj moldavske Vikipedije i zajednice sa rumunske Vikipedije postaće nesumnjivo presedan na osnovu kog će se rešavati budući slučaji. Makar koliko bilo jasno o kakvom se ponašanju radi (npr. dva [prvo i drugo] od brojnih vandalizovanja Glavne strane moldavske Vikipedije; primetite da je drugi vandalizam napravio saradnik sa administratorskim privilegijama koji je 16. novembra 2006. beskonačno blokiran od strane francuskog stjuarda Jana), vrlo dugo je najveći deo zajednice to samo posmatrao. Rumunska vikipedijanska zajednica je bila dovoljno istrajna u vandalizovanju moldavske Vikipedije, da je to, konačno, ovih dana dalo rezultate u reorganizaciji globalne zajednice i stvaranju presedana na osnovu kog će se rešavati opstrukcije u kojima učestvuju cele zajednice.
Još od kada sam sredinom 2004. godine počeo da radim na srpskoj Vikipediji, bilo je jasno da će doći vreme kada će se kad-tad početi sa rešavanjem takvih problema. I ono što smatram svojim velikim uspehom u gradnji Vikipedije jeste da, kako stvari stoje, u takvu poziciju neće stići ni srpska ni hrvatska vikipedijanska zajednica. Radili smo na tome dve i po godine i uspeli.
A rumunska vikipedijanska zajednica je do te mere iskompromitovana -- da je sada upitno i hoće li se moldavska Vikipedija uopšte spajati sa rumunskom, pa makar i sada pristali na konverziju sa ravnopravnim učešćem obe ortografije.
Showing posts with label vikipedija. Show all posts
Showing posts with label vikipedija. Show all posts
Saturday, November 18, 2006
Monday, October 16, 2006
Stanislav Petrov
(Postoje članci na engleskoj Vikipediji koji me prosto teraju da ih prevedem. Evo jednog o čoveku koji je spasao svet. Članak sam prethodno postavio na srpskoj Vikipediji. Imajte na umu da će neke od veza koje su date prema srpskoj Vikipediji voditi ka praznim člancima.)
Incident iz 1983.
Stanislav Petrov je bio starešina na dužnosti u bunkeru Serpuhov 15 blizu Moskve 26. septembra 1983. godine, u vremenu kada je Hladni rat bio u svom vrhuncu. Petrovljeva odgovornost je bila da nadgleda mrežu satelita za rano upozoravanje i da obavesti nadređene o svakom lansiranom nuklearnom projektilu na Sovjetski Savez. U slučaju takvog napada, strategija Sovjetskog Saveza bila je da odmah pokrene sveobuzvatni nuklearni napad protiv Sjedinjenih Američkih Država, kako je doktrina Uzajamno osigurano uništenje nalagala.
Nešto posle ponoći, u 00:40, računari u bunkeru su da je internkontinentalna balistička raketa lansirana iz SAD prema SSSR-u.[4] Petrov je smatrao da je računar napravio grešku ne izgleda da bi SAD lansirale samo jednu raketu ako bi napale SSSR; mnogo je verovatnije da bi lansirale veliki broj raketa. Takođe, pouzdanost satelitskog sistema je i ranije bila dovedena u pitanje[5], pa je uklonio upozorenje kao lažnu uzbunu,[4] zaključujući da nije bilo lansiranja od strane SAD.
Zanimljivosti
Stanislav Jevgafrovič Petrov[1][2] (rus. Станислав Евграфович Петров, rođen oko 1939) je penzinisani ruski pukovnik koji je 26. septembra 1983. sprečio potencijalni nuklearni rat odbivši da poveruje da su Sjedinjene Američke Države lansirale projektile na Sovjetski Savez, uprkos indikaciji datoj od strane kompjuterizovanog sistema za rana upozorenja.[3] Pokazalo se kasnije da su sovjetski računarski izveštaji prikazivali grešku i Petrovu je odato priznanje za sprečavanje Trećeg svetskog rata i uništavanje velikog dela Zemlje nuklearnim oružjem. Zbog vojne tajnosti i međunarodne politike, Petrovljeve akcije su držane u tajnosti do 1998. godine.
Ovaj incident spada u jednu od nekoliko odluka visokog rizika koje su napravile strateške nuklearne snage tokom godina Hladnog rata, često u poslednjem minutu, od strane administrativnog osoblja daleko od glavne komande.Incident iz 1983.
Stanislav Petrov je bio starešina na dužnosti u bunkeru Serpuhov 15 blizu Moskve 26. septembra 1983. godine, u vremenu kada je Hladni rat bio u svom vrhuncu. Petrovljeva odgovornost je bila da nadgleda mrežu satelita za rano upozoravanje i da obavesti nadređene o svakom lansiranom nuklearnom projektilu na Sovjetski Savez. U slučaju takvog napada, strategija Sovjetskog Saveza bila je da odmah pokrene sveobuzvatni nuklearni napad protiv Sjedinjenih Američkih Država, kako je doktrina Uzajamno osigurano uništenje nalagala.
Nešto posle ponoći, u 00:40, računari u bunkeru su da je internkontinentalna balistička raketa lansirana iz SAD prema SSSR-u.[4] Petrov je smatrao da je računar napravio grešku ne izgleda da bi SAD lansirale samo jednu raketu ako bi napale SSSR; mnogo je verovatnije da bi lansirale veliki broj raketa. Takođe, pouzdanost satelitskog sistema je i ranije bila dovedena u pitanje[5], pa je uklonio upozorenje kao lažnu uzbunu,[4] zaključujući da nije bilo lansiranja od strane SAD.
Nedugo zatim, računari su pokazali da je drugi projektil ispaljen, potom treći, četvrti i peti. Petrov je i dalje verovao da računarski sistem greši, ali nije imao druge izvore informacija koji bi potvrdili njegove sumnje. Sovjetski zemaljski radar nije bio u mogućnosti da primeti projektile iza horizonta, a i kada bi radar primetio pretnju, za reakciju bi bilo previše kasno.
Petrovljeva dilema je bila: ako je u pitanju pravi napad, Sovjetski Savez bi bio uništen nuklearnim oružjem bez ikakvog upozorenja ili mogućnosti da odgovori a on ne bi obavio svoju dužnost. Sa druge strane, ako je izveštaj o napadu lažan, onda njegovi pretpostavljeni mogu odlučiti da započnu jednako katastrofičan pravi napad protiv neprijatelja. U oba slučaja milioni ljudi bi poginuli.Razumevajući da ako je pogrešio, nuklearni projektili bi vrlo skoro počeli da padaju po Sovjetskom Savezu, Petrov je odlučio da veruje svojoj intuiciji i da ustanovi da je sistem davao lažnu uzbunu. Nedugo zatim ispostavilo se da je bio u pravu. Nije bilo dolazećih projektila. Kriza ga je stavila u stanje velikog pritiska i stresa, iako je Petrovljevo suđenje bilo ispravno. Nuklearni rat punih razmera bio je izbegnut.
Posle događaja
Uprkos prevenciji potencijalne nuklearne katastrofe, odbijajući da obavesti svoje pretpostavljene o upozorenjima računarskog sistema, pukovnik Petrov je prekršio svoja naređenja i vojni protokol. Kasnije su ga ispitivali nadređeni o njegovim akcijama tokom događaja, što je dovelo do toga da ga više nisu smatrali pouzdanim vojnim oficirom.
Sovjetska vojska nije kaznila Petrova za njegove akcije, ali ga nije ni nagradila niti mu dala odlikovanja. Njegova akcija je otkrila nesavršenosti sovjetskog vojnog sistema, što je prikazalo njegove pretpostavljene u lošem svetlu. Dobio je negativnu ocenu za loše urađen pisani zadatak i njegova jednom obećavajuća vojna karijera stigla je do kraja. Prekomandovan je na manje poverljiv posao, a potom i penzionisan.
Ovaj incident je prvi put zvanično objavljen tokom devedesetih godina 20. veka u izdanju memoara general pukovnika Jurija Votinceva, nekadašnjeg komandanta Sovjetskih protivvazdušnih raketnih odbrambenih jedinica. Rasprostranjeni medijski izveštaji od tada povećali su javnu zainteresovanost za Petrovljeve akcije.
Petrov je sada penzioner koji provodi svoju penziju u relativnoj bedi u gradu Frjazino.[6] On kaže da sebe ne posmatra kao heroja za ono što je uradio tog dana. Uprkos tome, 21. maja 2004. organizacija Udruženje svetskih građana iz San Franciska dala je pukovniku Petrovu svoju Nagradu svetskog građanina zajedno sa trofejem i 1000 američkih dolara nagrade za ulogu koju je odigrao u sprečavanju katastrofe.[7]
U januaru 2006. Petrov je putovao u SAD gde je nagrađen na sastanku Ujedinjenih nacija u Njujorku. Tada je Udruženje svetskih građana dalo Petrovu i drugu specijalnu Nagradu svetskog građanina.[8] Taj intervju, zajedno sa drugim događajima tokom Petrovljevog putovanja u SAD biće uključen u dokumentarni film Čovek koji je spasao svet (eng. The Man Who Saved the World[7], za koji se očekuje da bude objavljen tokom poslednjeg dela 2006. godine.
Događaji iza incidenta
Ova lažna uzbuna se dogodila u vreme zategnutih odnosa između SAD i SSSR. Samo tri nedelje ranije sovjetska vojska je oborila korejski putnički avion koji je povredio sovjetski vazdušni prostor, ubijajući pritom 269 ljudi u avionu,[9] uključujući mnoge državljane SAD (Let 007 kompanije Korean Air). Prema CNN-u,[9] KGB je tada poslala poruku operativcima na Zapadu u kojoj ih je upozoravala da se pripreme za mogući nuklearni rat.
U tako napregnutim odnosima između dve supersile u vreme ove lažne uzbune, da je Petrov ustanovio da su podaci o nuklearnom napadu stvarni, uz to da je rukovodstvo SSSR-a prihvatilo to kao činjenicu, nesumnjivo je da bi usledio nuklearni napad velikih razmera na SAD, na šta bi SAD odgovorile istim. Zbog Petrovljeve akcije, svaka mogućnost nuklearnog rata je presečena mnogo pre dolaska u tu fazu.
Skepticizam
Na sam dan Petrovljevog odlikovanja u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, Stalna misija Ruske Federacije u Ujedinjenim nacijama je dala izjavu za štampu u kojoj se kaže da jedna osoba nije u stanju da započne ili spreči nuklearni rat: Ne postoje uslovi u kojima bi odluka za upotrebu nuklearnog oružja mogla da bude razmatrana ni u Sovjetskom Savezu (Rusiji) ni u Sjedinjenim Američkim Državama na osnovu podataka iz jednog izvora ili sistema. Da bi se to dogodilo, potvrde moraju stići iz nekoliko sistema: radari na zemlji, sateliti za rano upororavanje, obaveštajni izvori itd."[10]
Ipak, neki analitičari Hladnog rata postavljaju pitanje da li bi ti protokoli bili striktno sprovedeni u slučaju upozorenja za raketne napade koji su uključivali Stanislava Petrova. Sam Petrov je rekao: Mislim da smo tada bili najbliži nuklearnom ratu izazvanom greškom[11]
U intervjuu za dokumentarni film Crveno dugme i čovek koji je spasao svet[4] (eng. The Red Button and the Man Who Saved the World), Petrov kaže: Sve što se dogodilo tog dana nije važno za mene — to je bio moj posao. Ja sam jednostavno radio svoj posao i bio sam prava osoba u pravo vreme; to je sve. Moja potonja žena 10 godina nije znala ništa o tome. 'Pa šta si uradio?' pitala me je. Ništa nisam uradio.Zanimljivosti
Manje od dva meseca posle događaja iz septembra 1983. ABC TV je u SAD prikazala kontroverzni film Dan posle. Ta je umetnička drama opisivala nuklearni rat između SAD i SSSR-a i kakvi bi efekti bili na porodični život u običnom gradu u SAD. Događaji oko Petrova tada nisu bili poznati javnosti u SAD. Mnogi su ljudi (netačno, ali razumno) verovali da je Kubanska kriza dvadeset godina ranije bila poslednji događaj kada je nuklearni rat bio moguć.
Koincidencija je bila da je film Ratne igre bio je prikazan u SAD tokom juna 1983. Film je opisivao početak mogućeg nuklearnog rata između SAD i SSSR zahvaljujući grešci računara. Možda i najveća koincidencija u tom filmu bila je situacija u kojoj su ljudi koji su rukovodili raketama odbili da da lansiraju odgovarajući napad.
Vidi
- Vasilij Aleksandrovič Arhipov, za još jedno sprečavanje nuklearnog rata tokom Kubanske krize.
- ^ Ovaj članak je izvorno delom zasnovan na članku Brajta Stara Saunda (eng. Bright Star Sound) sa dozvolom da se članak unese pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a. Licencu za slobodnu dokumentaciju GNU-a možete naći u originalu na strani http://www.gnu.org/licenses/fdl.html.
- ^ Članak je preveden sa pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a i izvorno sadrži prevod članka Stanislav Petrov, verzija [1] Licencu za slobodnu dokumentaciju GNU-a možete naći u originalu na strani http://www.gnu.org/licenses/fdl.html.
- ^ Allan Little. "How I stopped nuclear war", BBC, 21. oktobar 1998..
- ^ 4,0 4,1 4,2 Ewa Pieta. The Red Button & the Man Who Saved the World (Flash). logtv.com. Retrieved on 27. septembar 2006..
- ^ David Hoffman (10. februar 1999.). I Had A Funny Feeling in My Gut. Washington Post.
- ^ Ian Thomas. "Stan the Man", Daily Mail, 7. oktobar 1998..
- ^ 7,0 7,1 Stanislav Pretrov Averts a Worldwide Nuclear War. Bright Star Sound. Retrieved on 27. septembar 2006..
- ^ "Russian Colonel Who Averted Nuclear War Receives World Citizen Award", Mosnews.com, Moscow News, 20. januar 2006.. Retrieved on 2006-09-27.
- ^ 9,0 9,1 Bruce Kennedy. "War Games: Soviets, fearing Western attack, prepared for worst in '83", CNN.
- ^ Press Release. "Permanent Mission of the Russian Federation to the United Nations".
- ^ "War Games", Burrelle's Information Services (Dateline NBC), 12. novembar 2000..
- BrightStarSound.com je sajt posvećen Petrovu, gde se mogu naći strane sa fotografijama i reprintima različitih članaka o Petrovu.
- Članak Weekendavisen
- Članak u časopisu Baltimore Sun
- Članak na cdi.org
- Nagrada svetskog građanina
- Članak na nuclearfiles.org
Saturday, October 14, 2006
Dobrodošao u klub
Grupa psihopata me u poslednje vreme optužuje da sam hrvatski plaćenik. Nemam nameru da se pravdam na takve gluposti, ali mi je zanimljiv proces stvaranja takvih mitova na osnovu onog što izriču psihopate koje jeste ili nije neko podboo da širi dezinformacije.
Na moju sreću, em što smatram da još uvek nisam dovoljno bitan za različite službe koje bi to uradile verovatno znatno profesionalnije, em što ipak na interentu ima dovoljno razumnih ljudi koji neće podleći provokacijama psihopata.
Linkovi za čitanje:
*Razgovor na forumu Serbian cafea
*Razgovor na forumu Srpski nacionalisti
*Razgovor na forumu Srpskog internet parlamenta
*Razgovor na forumu Srpskog narodnog pokreta Svetozar Miletić
Na moju sreću, em što smatram da još uvek nisam dovoljno bitan za različite službe koje bi to uradile verovatno znatno profesionalnije, em što ipak na interentu ima dovoljno razumnih ljudi koji neće podleći provokacijama psihopata.
Linkovi za čitanje:
*Razgovor na forumu Serbian cafea
*Razgovor na forumu Srpski nacionalisti
*Razgovor na forumu Srpskog internet parlamenta
*Razgovor na forumu Srpskog narodnog pokreta Svetozar Miletić
Saturday, September 16, 2006
Ko je veci haker?
U novinama Press od 15. septembra 2006. godine osvanula je vest "da su navijači Partizana uhakovali Vikipediju". Šta da kažem do diznilend :)
Pa, krenuću redom.
Partizan i savremeni sport
Da se nisam bavio sportom, još bih na sve te gladijatorske igre savremenog doba gledao blagonaklono. Pritom, nemam nameru da sporim pozitivne efekte amaterskog bavljenja sportom. Ali, ovde nije reč o amaterskom sportu, već upravo o biznisu zasnovanom na savremenom vidu gladijatorskih igara.
Čak i nekom ko živi u Beogradu i ko je u svom detinjstvu navijao za Partizan, celokupna struktura tog sportskog društva je vrlo nejasna. Postoji nešto što se zove Jugoslovensko sportsko društvo "Partizan" i što bi u teoriji trebalo da bude glavna organizacija koja je, uz to, sportsko društvo, dakle, neki oblik udruženja građana, dakle, organizacija koja unutar sebe odlučuje po demokratskim principima.
Ipak, poprilično je jasno da su npr. Košarkaški klub "Partizan" i Fudbalski klub "Partizan" tek dve prijateljske organizacije koje nose isti brend. Pritom, kako mi se čini, fudbalski klub je, između ostalog, i vlasnik istoimenog beogradskog prevoznika. Sećam se dobro da su mini-bus linije bile Partizanove, mada ih skoro nisam video.
Sećam se da negde s kraja osamdesetih skupština JSD Partizana nije bila održana zato što su po statutu članovi skupštine bili i kadeti (omladinski uzrast od 15 do 17 godina), a oni nisu mogli prisustvovati toj skupištini.
Još jednu konstantu kad je u pitanju Fudbalski klub "Partizan" predstavlja rukovodstvo. Možda dvadeset godina ovaj klub vode neki isti ljudi. Gotovo da je pravilo za tačno određene bilo: omladinac ili ne, prvotimac, pečalbar, trener, rukovodilac kluba. I to je trajalo do trenutka dok se vreme nije zaustavilo početkom devedesetih godina.
I cela ova priča samo zato što s jedne strane stvarno sve manje razumem odrasle ljude koji pene oko tih gladijatorskih igara umesto da to vreme potroše na nečem korisnijem (hm, sam sebi zvučim autoritarno-moralizatorski), ali da sa druge strane razumem navijače koji sportsko društvo osećaju nečim što im je neko uzurpirao. Za svojih preko 60 godina postojanja, Partizan nikad nije bio, makar formalno, nečije privatno vlasništvo. Oduvek je bio zajedničko dobro. Kao, uostalom, i Crvena Zvezda i mnoga druga sportska društva.
Haker
Za promenu bi bilo vrlo prijatno iznenađenje kada bi novinari dnevnih novina vodili računa o terminima koje upotrebljavaju. Danas informacije o nekim osnovnim pojmovima više nisu nedostupne. Može se početi od definicije reči hacker na Vikipediji. Bilo bi, dakle, lepo kada upotreba jednog termina ne bi vređala upravo grupu koju taj termin označava.
Osnovno značenje reči haker ne označava ni osobu koja zahvaljujući svom znanju upada u tuđe računarske sisteme, a kamoli osobu koja to radi zahvaljujući svom neznanju. Haker označava osobu koja je sposobna da stvara i menja softver i hardver. I ne samo nju. U širem značenju termin se primenjuje na svaku osobu koja na kreativan način menja svoju okolinu.
Uhakovati
Ali, da se vratim na ono popularno značenje. Kad neko kaže da je nešto uhakovao, onda to ima prizvuk provale u visoko obezbeđenu ustanovu, najčešće vojnu. Uvek u tome postoji ton koji navodi da se radi o nekakvim virtuelnim komandosima koji razbijaju zapetljane šifre, probijaju elektronske sisteme i to nekad zbog novca, a mnogo češće zbog sujete ili viših ciljeva.
Kad god se ta reč pomene, neupućenom posmatraču se podižu slike iz Neuromansera, Ratnih igara i Matriksa. Savremeni mitovi o nekim novim hakerima prepričavaju se sa karakterističnim hiperbolizacijama usmene književnosti.
Za više od deset godina svog krstarenja po Mreži nisam upoznao nijednog takvog hakera koji je bio u stanju da prodre u neki visoko obezbeđeni računarski sistem. Slušao sam legende o nekim Rusima, znao one koji su u neko srećnije vreme za te hakere držali pod svojom kontrolom gomilu računara značajnih samo ako je neka privlačna ženska osoba baš na tom računaru imala svoju elektronsku poštu. Ali, nisam upoznao nijednog pravog.
Pritom, nije mi namera da kažem da takvi ne postoje. Namera mi je da kažem da je verovatnoća da baš prijatelj vašeg prijatelja jeste taj jednaka verovatnoći da poznajete osobu čiji je IQ 150 (ako mislite da je to ipak velika verovatnoća, bacite pogled na raspodelu učestalosti IQ-a).
Ali, eto, ne mora se biti baš takav haker da bi se uhakovao neki slabije obezbeđeni server na kom je neki popularniji sajt. Za to je potrebno znati solidno znanje, a još veće ako dotični haker želi da ne provede ostatak života u nekom zatvoru.
Uhakovati Vikipediju
Ali, da se vratim na Vikipediju i hakovanje iste.
Kada biste nekom onakvom hakeru rekli da ste uhakovali Vikipediju, sigurno je da bi vas isprva gledao sa nevericom. Kroz glavu bi mu projurila pomisao da mu se možda posrećilo, da je uspeo po prvi put u životu da upozna onog pravog. Sigurno bi mu se na tren negde daleko u mislima probudila nada da je to njegov dan, onaj koji je tako dugo, godinama čekao. Pomislio bi da možda postoji nada da ćete mu preneti makar delić svoje genijalnosti i da će, možda, uz još par srećnih okolnosti, uspeti neprimetno na svoj bankovni račun na Maršalskim ostrvima da prenese dovoljnu svotu novca za do kraja života.
Ali, kada mu budete rekli da ste na jednoj neodržavanoj Vikipediji, kakva je ona na srpskohrvatskom, uspeli da unesete nekoliko reči o tome kako je "taj i taj lopov" i kako su "ti i ti navijači najjači" -- momentalno bi shvatio da je bio budala što se uopšte ponadao, a vas bi počeo da gleda onako prezrivo, kao što obično petnaestogodišnjak gleda trinaestogodišnjaka.
Vikipedija je jedno od mesta na Internetu koje je izuzetno teško stvarno uhakovati. I nije to zato što o bezbednosti njenih servera vode računa oni Rusi iz priča ili američka vojska, već iz dva mnogo prozaičnija razloga: Danas su se metode zaštite servera od upada spolja znatno usavršile, pa su dovoljne rutinske mere za koje je samo potrebno da niste onaj Rus ili vrhunski NSA agent. Takođe, Vikipedija ima stotinjak servera razbacanih po svetu, pa biste morali dobrano da se potrudite da prodrete u bar desetak-dvadeset ključnih sistema.
Eto, ni hakerima više nije tako lako kako je nekad bilo...
Vandal i saradnik
Vikipediju može svako da menja! Dovoljno je kliknuti na uredi, promeniti tekst i potom na snimi stranicu i vaše izmene će odmah biti vidljive svakom ko sa Interneta stigne do te strane. Štaviše, politika nekih Vikipedija, kao npr. one na srpskom jeziku, takva je da isto to možete učiniti i na naslovnoj strani.
Podrazumeva se da uvek možete odabrati jedan od dva pristupa: pametniji i gluplji. Prvi podrazumeva pametno pisanje na pametan način, drugi podrazumeva pisanje na glup način ili pisanje gluposti.
Ako krenete tim drugim putem, svakako je da će na neodržavanim Vikipedijama vaša glupost ostati dugog veka. Ako se celim jednim projektom bavi jedna jedina osoba, verovatnoća je velika da ta osoba neće ustanoviti vašu zlonamernost, pogotovu ako ona nije sistematična. Ako jedan projekat ima nekoliko desetina, nekoliko stotina, pa i nekoliko hiljada aktivnih saradnika, verovatnoća da ćete posle treće gluposti zauvek biti onemogućeni da uređujete Vikipediju zavisi od toga kakvog su trenutno raspoloženja upravo ti aktivni saradnici, kao i vaše želje da baš zbog te nemogućnosti promenite provajdera.
A ako mislite da nešto nedostaje nekom članku, da je uskraćen za neku važnu informaciju, pokušajte to onda da sročite u odnosu na neka uputstva koja su na Vikipediji samoj priložena.
Svaki konstruktivni doprinos, a konstruktivan doprinos podrazumeva i pominjanje svake relevantne kritike, dobro je došao na Vikipediji. U praksi nam se često pokazivalo da mnogi ljudi u želji da iznesu svoju istinu to isprva učine vrlo bahato, da bi na kraju bili zadovoljni i pominjanjem te istine u skladu sa načelima pisanja nepristrasne enciklopedije.
Uzmimo, ako želite da iznesete činjenicu da neki političar ima ljubavnicu, to svakako ne možete objaviti prvi put na Vikipediji. Ali, ako je to neki izvor već izneo (npr. dnevne novine), onda možete napisati da su te dnevne novine prenele da upravo taj političar ima ljubavnicu. Naravno, ako vam je baš stalo da se bavite privatnim životom tog političara.
Prihvatanjem takvih načela nećete biti tretirani kao vandal, već kao punopravni saradnik Vikipedije kojoj doprinosite.
Anegdote
Natpisi po različitim novinama, izjave ovih ili onih zvaničnika kompanija ili država, ali najčešće analiza mana Vikipedije od strane samih saradnika -- donose nam različite vrste istraga kakva je ova.
Kako je analiza sopstvenih grešaka najčešći model po kom se rešavaju problemi, gotovo uvek se ispostavi da ukazivanje na "greške" od strane manje ili više zlonamernih posmatrača donosi kao rezultate samo anegdote.
Tako je jedan od zvaničnika Enciklopedije Britanika Vikipediji zamerio što ima veći članak o Simpsonovima nego o helenskoj književnosti. Podrazumeva se da će svako sa Vikipedije biti zatečen takvom izjavom jer ta dva članka u ovom trenutku čine oko 1.48148148 × 10-6 sadržaja samo engleske Vikipedije.
Ispostavilo se da ne samo da Britanika ni nema članak o Simpsonovima, već da je članak o helenskoj književnosti veći na Vikipediji nego u Britanici.
I priča o tom strašnom hakovanju je slična.
Ono što zna svako ko je proveo više od nekoliko sati na Vikipediji jeste da postoje Vikipedije na srpskom, hrvatskom, bosanskom i srpskohrvatskom standardu. Bilo to dobro ili loše, to svakako nije nešto što su stvarali Vikipedijanci, već nešto što je zacementirano deset godina pre no što je Vikipedija nastala 2001. godine.
Kada su se Vikipedije stvarale -- stvorena je srpskohrvatska Vikipedija. Nedugo zatim ISO je konstatovao da srpskohrvatski jezik više ne postoji i, po faktičkom stanju, administratori Vikipedije su otvorili Vikipedije na srpskom i hrvatskom. Nedugo zatim otvorena je i Vikipedija na bosanskom.
Srpskohrvatska Vikipedija je polako izgubila sve svoje saradnike i postala je laka meta vandala i spamera. Kako je materijal sa nje već prebačen na srpsku Vikipediju, odlučeno je da ta Vikipedija bude zaključana. I to je stanje trajalo jedno godinu dana.
Potom su se pojavili ljudi koji su želeli da obnove srpskohrvatsku Vikipediju, smatrajući srpskohrvatski za svoj maternji jezik. Tu su Vikipediju administratori otključali i, posle prvih par meseci rada, ispostavilo se da su svi oni koji su tako silno želeli baš srpskohrvatsku Vikipediju -- otišli ili na srpsku, hrvatsku ili bosansku Vikipediju, ili na englesku, ili su otišli sa Vikipedije. Ostala je samo jedna osoba koja vredno radi uglavnom kopirajući članke sa srpske, hrvatske ili bosanske Vikipedije.
Istraga
Proveo sam solidno vreme pokušavajući da ustanovim na kom je to članku na našoj Vikipediji cela Vikipedija uhakovana.
Na srpskoj Vikipediji postoji dosta članaka čija je noseća imenica partizan. Osnovni članak govori o pripadniku partizanskog pokreta i vrlo je kratak. Ne, niko ništa nije izmenio na tom članku.
Imamo i članak o Jugoslovenskom sportskom društvu "Partizan". Ne, ni on nije bio taknut. Ni članak o fudbalskom klubu, ni članak o košarkaškom klubu, ni članak o vaterpolo klubu, a ni članak o veslačkom klubu. Ništa.
Prešao sam na englesku Vikipediju. Kako je članak u Pressu objavljen juče, 15. septembra 2006. godine, očekivao sam da pronađem taj vandalizam tokom septembra, zaključno sa 14. septembrom. Nije mi pošlo za rukom. Ipak, članak o Fudbalskom klubu Partizan na engleskoj Vikipediji ima svoju istoriju još od 28. novembra 2003. godine u 9:36 po UTC-u, što znači u 10:36 po centralnoevropskoj vremenskoj zoni (mada članak danas izgleda znatno drukčije).
Odgovor je stigao ubrzo od saradnika koji se dosetio da pogleda ipak i na drugim našim Vikipedijama. Vandalizam se na njoj dogodio u dve izmene 19. maja 2006. godine u 20:45 i 20:50 po UTC-u, što znači u 22:45 i 22:50 po centralnoevropskom vremenu na srpskohrvatskoj Vikipediji.
Obe izmene je načinio neko sa adrese 87.116.165.185, koja, ako je verovati oruđu host, predstavlja IP adresu čija je imenska adresa cable-87-116-165-186.dynamic.sbb.co.yu, a što znači da je u pitanju korisnik kablovskog provajdera SBB.
Sad mi je bilo lakše da pronađem i vandalizam na engleskoj Vikipediji. Znao sam IP adresu i znao sam vreme. I pronašao sam ga. Dogodio se sedam minuta nakon druge izmene na srpskohrvatskoj Vikipediji, u 20:57 istog datuma po UTC-u (22:57 po CET-u) od strane iste osobe. A kako časovnik na Vikipediji ne prikazuje manje jedinice od minuta, možemo samo da nagađamo koliko je to sekundi članak sa tim sadržajem postojao na Internetu.
Usput, šta će grobar drugo da radi usput nego da vandalizuje i stranu o Crvenoj Zvezdi ;) Ova je promena našem hakeru trajala znatno duže: tri minuta posle prve i minut posle druge izmene.
Da je ovo bilo pravo hakovanje, policija bi imala kućnu adresu dotične osobe na jedan telefonski poziv. Ipak, ovo je običan mali vandalizam na Vikipediji koju svako može da menja.
Neodgovornost
Naravno, postavlja se pitanje smisla ove vesti. Da li to neko upravi Partizana pokušava da objasni kako imaju moćne hakere protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako imaju moćne novine protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako Vikipedija ima moćne hakere ili moćne novine protiv sebe? Ili je sve to samo jedna obična mala neodgovornost u potrazi za senzacijom?
I ko je sad tu veći haker? Pa, mislim da su dnevne novine u Srbiji svakako najmoćniji hakeri stvarnosti. Ovaj blog će pročitati uglavnom oni koji celu priču već znaju i možda će se smejati mojim pokušajima da budem duhovit. A vest u Pressu će pročitati desetine hiljada čitalaca.
Pa, krenuću redom.
Partizan i savremeni sport
Da se nisam bavio sportom, još bih na sve te gladijatorske igre savremenog doba gledao blagonaklono. Pritom, nemam nameru da sporim pozitivne efekte amaterskog bavljenja sportom. Ali, ovde nije reč o amaterskom sportu, već upravo o biznisu zasnovanom na savremenom vidu gladijatorskih igara.
Čak i nekom ko živi u Beogradu i ko je u svom detinjstvu navijao za Partizan, celokupna struktura tog sportskog društva je vrlo nejasna. Postoji nešto što se zove Jugoslovensko sportsko društvo "Partizan" i što bi u teoriji trebalo da bude glavna organizacija koja je, uz to, sportsko društvo, dakle, neki oblik udruženja građana, dakle, organizacija koja unutar sebe odlučuje po demokratskim principima.
Ipak, poprilično je jasno da su npr. Košarkaški klub "Partizan" i Fudbalski klub "Partizan" tek dve prijateljske organizacije koje nose isti brend. Pritom, kako mi se čini, fudbalski klub je, između ostalog, i vlasnik istoimenog beogradskog prevoznika. Sećam se dobro da su mini-bus linije bile Partizanove, mada ih skoro nisam video.
Sećam se da negde s kraja osamdesetih skupština JSD Partizana nije bila održana zato što su po statutu članovi skupštine bili i kadeti (omladinski uzrast od 15 do 17 godina), a oni nisu mogli prisustvovati toj skupištini.
Još jednu konstantu kad je u pitanju Fudbalski klub "Partizan" predstavlja rukovodstvo. Možda dvadeset godina ovaj klub vode neki isti ljudi. Gotovo da je pravilo za tačno određene bilo: omladinac ili ne, prvotimac, pečalbar, trener, rukovodilac kluba. I to je trajalo do trenutka dok se vreme nije zaustavilo početkom devedesetih godina.
I cela ova priča samo zato što s jedne strane stvarno sve manje razumem odrasle ljude koji pene oko tih gladijatorskih igara umesto da to vreme potroše na nečem korisnijem (hm, sam sebi zvučim autoritarno-moralizatorski), ali da sa druge strane razumem navijače koji sportsko društvo osećaju nečim što im je neko uzurpirao. Za svojih preko 60 godina postojanja, Partizan nikad nije bio, makar formalno, nečije privatno vlasništvo. Oduvek je bio zajedničko dobro. Kao, uostalom, i Crvena Zvezda i mnoga druga sportska društva.
Haker
Za promenu bi bilo vrlo prijatno iznenađenje kada bi novinari dnevnih novina vodili računa o terminima koje upotrebljavaju. Danas informacije o nekim osnovnim pojmovima više nisu nedostupne. Može se početi od definicije reči hacker na Vikipediji. Bilo bi, dakle, lepo kada upotreba jednog termina ne bi vređala upravo grupu koju taj termin označava.
Osnovno značenje reči haker ne označava ni osobu koja zahvaljujući svom znanju upada u tuđe računarske sisteme, a kamoli osobu koja to radi zahvaljujući svom neznanju. Haker označava osobu koja je sposobna da stvara i menja softver i hardver. I ne samo nju. U širem značenju termin se primenjuje na svaku osobu koja na kreativan način menja svoju okolinu.
Uhakovati
Ali, da se vratim na ono popularno značenje. Kad neko kaže da je nešto uhakovao, onda to ima prizvuk provale u visoko obezbeđenu ustanovu, najčešće vojnu. Uvek u tome postoji ton koji navodi da se radi o nekakvim virtuelnim komandosima koji razbijaju zapetljane šifre, probijaju elektronske sisteme i to nekad zbog novca, a mnogo češće zbog sujete ili viših ciljeva.
Kad god se ta reč pomene, neupućenom posmatraču se podižu slike iz Neuromansera, Ratnih igara i Matriksa. Savremeni mitovi o nekim novim hakerima prepričavaju se sa karakterističnim hiperbolizacijama usmene književnosti.
Za više od deset godina svog krstarenja po Mreži nisam upoznao nijednog takvog hakera koji je bio u stanju da prodre u neki visoko obezbeđeni računarski sistem. Slušao sam legende o nekim Rusima, znao one koji su u neko srećnije vreme za te hakere držali pod svojom kontrolom gomilu računara značajnih samo ako je neka privlačna ženska osoba baš na tom računaru imala svoju elektronsku poštu. Ali, nisam upoznao nijednog pravog.
Pritom, nije mi namera da kažem da takvi ne postoje. Namera mi je da kažem da je verovatnoća da baš prijatelj vašeg prijatelja jeste taj jednaka verovatnoći da poznajete osobu čiji je IQ 150 (ako mislite da je to ipak velika verovatnoća, bacite pogled na raspodelu učestalosti IQ-a).
Ali, eto, ne mora se biti baš takav haker da bi se uhakovao neki slabije obezbeđeni server na kom je neki popularniji sajt. Za to je potrebno znati solidno znanje, a još veće ako dotični haker želi da ne provede ostatak života u nekom zatvoru.
Uhakovati Vikipediju
Ali, da se vratim na Vikipediju i hakovanje iste.
Kada biste nekom onakvom hakeru rekli da ste uhakovali Vikipediju, sigurno je da bi vas isprva gledao sa nevericom. Kroz glavu bi mu projurila pomisao da mu se možda posrećilo, da je uspeo po prvi put u životu da upozna onog pravog. Sigurno bi mu se na tren negde daleko u mislima probudila nada da je to njegov dan, onaj koji je tako dugo, godinama čekao. Pomislio bi da možda postoji nada da ćete mu preneti makar delić svoje genijalnosti i da će, možda, uz još par srećnih okolnosti, uspeti neprimetno na svoj bankovni račun na Maršalskim ostrvima da prenese dovoljnu svotu novca za do kraja života.
Ali, kada mu budete rekli da ste na jednoj neodržavanoj Vikipediji, kakva je ona na srpskohrvatskom, uspeli da unesete nekoliko reči o tome kako je "taj i taj lopov" i kako su "ti i ti navijači najjači" -- momentalno bi shvatio da je bio budala što se uopšte ponadao, a vas bi počeo da gleda onako prezrivo, kao što obično petnaestogodišnjak gleda trinaestogodišnjaka.
Vikipedija je jedno od mesta na Internetu koje je izuzetno teško stvarno uhakovati. I nije to zato što o bezbednosti njenih servera vode računa oni Rusi iz priča ili američka vojska, već iz dva mnogo prozaičnija razloga: Danas su se metode zaštite servera od upada spolja znatno usavršile, pa su dovoljne rutinske mere za koje je samo potrebno da niste onaj Rus ili vrhunski NSA agent. Takođe, Vikipedija ima stotinjak servera razbacanih po svetu, pa biste morali dobrano da se potrudite da prodrete u bar desetak-dvadeset ključnih sistema.
Eto, ni hakerima više nije tako lako kako je nekad bilo...
Vandal i saradnik
Vikipediju može svako da menja! Dovoljno je kliknuti na uredi, promeniti tekst i potom na snimi stranicu i vaše izmene će odmah biti vidljive svakom ko sa Interneta stigne do te strane. Štaviše, politika nekih Vikipedija, kao npr. one na srpskom jeziku, takva je da isto to možete učiniti i na naslovnoj strani.
Podrazumeva se da uvek možete odabrati jedan od dva pristupa: pametniji i gluplji. Prvi podrazumeva pametno pisanje na pametan način, drugi podrazumeva pisanje na glup način ili pisanje gluposti.
Ako krenete tim drugim putem, svakako je da će na neodržavanim Vikipedijama vaša glupost ostati dugog veka. Ako se celim jednim projektom bavi jedna jedina osoba, verovatnoća je velika da ta osoba neće ustanoviti vašu zlonamernost, pogotovu ako ona nije sistematična. Ako jedan projekat ima nekoliko desetina, nekoliko stotina, pa i nekoliko hiljada aktivnih saradnika, verovatnoća da ćete posle treće gluposti zauvek biti onemogućeni da uređujete Vikipediju zavisi od toga kakvog su trenutno raspoloženja upravo ti aktivni saradnici, kao i vaše želje da baš zbog te nemogućnosti promenite provajdera.
A ako mislite da nešto nedostaje nekom članku, da je uskraćen za neku važnu informaciju, pokušajte to onda da sročite u odnosu na neka uputstva koja su na Vikipediji samoj priložena.
Svaki konstruktivni doprinos, a konstruktivan doprinos podrazumeva i pominjanje svake relevantne kritike, dobro je došao na Vikipediji. U praksi nam se često pokazivalo da mnogi ljudi u želji da iznesu svoju istinu to isprva učine vrlo bahato, da bi na kraju bili zadovoljni i pominjanjem te istine u skladu sa načelima pisanja nepristrasne enciklopedije.
Uzmimo, ako želite da iznesete činjenicu da neki političar ima ljubavnicu, to svakako ne možete objaviti prvi put na Vikipediji. Ali, ako je to neki izvor već izneo (npr. dnevne novine), onda možete napisati da su te dnevne novine prenele da upravo taj političar ima ljubavnicu. Naravno, ako vam je baš stalo da se bavite privatnim životom tog političara.
Prihvatanjem takvih načela nećete biti tretirani kao vandal, već kao punopravni saradnik Vikipedije kojoj doprinosite.
Anegdote
Natpisi po različitim novinama, izjave ovih ili onih zvaničnika kompanija ili država, ali najčešće analiza mana Vikipedije od strane samih saradnika -- donose nam različite vrste istraga kakva je ova.
Kako je analiza sopstvenih grešaka najčešći model po kom se rešavaju problemi, gotovo uvek se ispostavi da ukazivanje na "greške" od strane manje ili više zlonamernih posmatrača donosi kao rezultate samo anegdote.
Tako je jedan od zvaničnika Enciklopedije Britanika Vikipediji zamerio što ima veći članak o Simpsonovima nego o helenskoj književnosti. Podrazumeva se da će svako sa Vikipedije biti zatečen takvom izjavom jer ta dva članka u ovom trenutku čine oko 1.48148148 × 10-6 sadržaja samo engleske Vikipedije.
Ispostavilo se da ne samo da Britanika ni nema članak o Simpsonovima, već da je članak o helenskoj književnosti veći na Vikipediji nego u Britanici.
I priča o tom strašnom hakovanju je slična.
Ono što zna svako ko je proveo više od nekoliko sati na Vikipediji jeste da postoje Vikipedije na srpskom, hrvatskom, bosanskom i srpskohrvatskom standardu. Bilo to dobro ili loše, to svakako nije nešto što su stvarali Vikipedijanci, već nešto što je zacementirano deset godina pre no što je Vikipedija nastala 2001. godine.
Kada su se Vikipedije stvarale -- stvorena je srpskohrvatska Vikipedija. Nedugo zatim ISO je konstatovao da srpskohrvatski jezik više ne postoji i, po faktičkom stanju, administratori Vikipedije su otvorili Vikipedije na srpskom i hrvatskom. Nedugo zatim otvorena je i Vikipedija na bosanskom.
Srpskohrvatska Vikipedija je polako izgubila sve svoje saradnike i postala je laka meta vandala i spamera. Kako je materijal sa nje već prebačen na srpsku Vikipediju, odlučeno je da ta Vikipedija bude zaključana. I to je stanje trajalo jedno godinu dana.
Potom su se pojavili ljudi koji su želeli da obnove srpskohrvatsku Vikipediju, smatrajući srpskohrvatski za svoj maternji jezik. Tu su Vikipediju administratori otključali i, posle prvih par meseci rada, ispostavilo se da su svi oni koji su tako silno želeli baš srpskohrvatsku Vikipediju -- otišli ili na srpsku, hrvatsku ili bosansku Vikipediju, ili na englesku, ili su otišli sa Vikipedije. Ostala je samo jedna osoba koja vredno radi uglavnom kopirajući članke sa srpske, hrvatske ili bosanske Vikipedije.
Istraga
Proveo sam solidno vreme pokušavajući da ustanovim na kom je to članku na našoj Vikipediji cela Vikipedija uhakovana.
Na srpskoj Vikipediji postoji dosta članaka čija je noseća imenica partizan. Osnovni članak govori o pripadniku partizanskog pokreta i vrlo je kratak. Ne, niko ništa nije izmenio na tom članku.
Imamo i članak o Jugoslovenskom sportskom društvu "Partizan". Ne, ni on nije bio taknut. Ni članak o fudbalskom klubu, ni članak o košarkaškom klubu, ni članak o vaterpolo klubu, a ni članak o veslačkom klubu. Ništa.
Prešao sam na englesku Vikipediju. Kako je članak u Pressu objavljen juče, 15. septembra 2006. godine, očekivao sam da pronađem taj vandalizam tokom septembra, zaključno sa 14. septembrom. Nije mi pošlo za rukom. Ipak, članak o Fudbalskom klubu Partizan na engleskoj Vikipediji ima svoju istoriju još od 28. novembra 2003. godine u 9:36 po UTC-u, što znači u 10:36 po centralnoevropskoj vremenskoj zoni (mada članak danas izgleda znatno drukčije).
Odgovor je stigao ubrzo od saradnika koji se dosetio da pogleda ipak i na drugim našim Vikipedijama. Vandalizam se na njoj dogodio u dve izmene 19. maja 2006. godine u 20:45 i 20:50 po UTC-u, što znači u 22:45 i 22:50 po centralnoevropskom vremenu na srpskohrvatskoj Vikipediji.
Obe izmene je načinio neko sa adrese 87.116.165.185, koja, ako je verovati oruđu host, predstavlja IP adresu čija je imenska adresa cable-87-116-165-186.dynamic.sbb.co.yu, a što znači da je u pitanju korisnik kablovskog provajdera SBB.
Sad mi je bilo lakše da pronađem i vandalizam na engleskoj Vikipediji. Znao sam IP adresu i znao sam vreme. I pronašao sam ga. Dogodio se sedam minuta nakon druge izmene na srpskohrvatskoj Vikipediji, u 20:57 istog datuma po UTC-u (22:57 po CET-u) od strane iste osobe. A kako časovnik na Vikipediji ne prikazuje manje jedinice od minuta, možemo samo da nagađamo koliko je to sekundi članak sa tim sadržajem postojao na Internetu.
Usput, šta će grobar drugo da radi usput nego da vandalizuje i stranu o Crvenoj Zvezdi ;) Ova je promena našem hakeru trajala znatno duže: tri minuta posle prve i minut posle druge izmene.
Da je ovo bilo pravo hakovanje, policija bi imala kućnu adresu dotične osobe na jedan telefonski poziv. Ipak, ovo je običan mali vandalizam na Vikipediji koju svako može da menja.
Neodgovornost
Naravno, postavlja se pitanje smisla ove vesti. Da li to neko upravi Partizana pokušava da objasni kako imaju moćne hakere protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako imaju moćne novine protiv sebe? Da li pokušavaju da objasne kako Vikipedija ima moćne hakere ili moćne novine protiv sebe? Ili je sve to samo jedna obična mala neodgovornost u potrazi za senzacijom?
I ko je sad tu veći haker? Pa, mislim da su dnevne novine u Srbiji svakako najmoćniji hakeri stvarnosti. Ovaj blog će pročitati uglavnom oni koji celu priču već znaju i možda će se smejati mojim pokušajima da budem duhovit. A vest u Pressu će pročitati desetine hiljada čitalaca.
Subscribe to:
Posts (Atom)