Iseljavanje u svemir, geološki događaji

Ako ljudi imaju nameru da opstanu, čim pre se moraju iseliti van Zemlje. Kako vreme prolazi, tako se povećava mogućnost za katastrofom globalnih razmera. Koliko se na neke od njih, kao što su ratovi, može uticati, današnja tehnologija nam ne dozvoljava da utičemo u dovoljnoj meri na mnoge prirodne događaje. Uvek je moguće da se pojavi neka nova bolest koju neće biti moguće lako kontrolisati, preko 90% asteroida i kometa koje mogu uništiti zemlju moguće je otkriti tek pošto je već kasno za ma kakvu reakciju, a vulkan na Javi je pre oko 70.000 godina uništio 98% tadašnje ljudske populacije.

U ovom članku ću obraditi geološke razloge za iseljenje u svemir.

Ovo idilično jezero s leve strane zove se Taupo i nalazi se na Severnom ostrvu Novog Zelanda. Na Severnom ostrvu klima je suptropska i verujem da je vrlo prijatno provoditi vreme uz obalu i brčkajući se u jezeru.

Ovo jezero, ipak, iza sebe krije jednu burnu prošlost. Jezero Taupo je kaldera nekadašnjeg vulkana čija se najpoznatija erupcija dogodila pre 26.500 godina, a poslednja 181. godine naše ere. Taupo je supervulkan indeksa vulkanske eksplozivnosti 7.

Geološki događaji, kakve su erupcije supervulkana, predstavljaju izuzetno veliku opasnost po ljudsku vrstu. Erupcija vulkana Toba, danas jezero Toba (s desne strane je satelitski snimak ovog jezera) koja se dogodila pre oko 70.000 godina verovatno je, prema Tobskoj teoriji katastrofe, svelo ljudsku populaciju na par desetina hiljada. Ovaj događaj verovatno je uzrokovao i promenu u boji kože među savremenim ljudima.

Naše današnje znanje o događajima unutar Zemlje nije baš pozamašno. Mogućnosti za predviđanje erupcija supervulkana su na nivou statistike i kažu samo na koliko vremena se neka erupcija može dogoditi. Prema indeksu vulkanske eksplozivnosti vulkan Krakatau, koji je odgovoran za postojanje dva odvojena ostrva umesto jednog (Java i Sumatra), ima indeks 6 i događa se jednom u 100 godina ili više, a poslednja erupcija se dogodila 1883. godine.

Pomenuti vulkan Toba, onaj koji je izazvao svođenje ljudske vrste na par desetina hiljada, potpuni nestanak ljudi u jugostičnoj Aziji i promenu boje kože među ljudima -- ima indeks 8 i događa je jednom u 10.000 godina ili više, a poslednja erupcija se dogodila pre 70.000 godina.

Dekanski trapi u Indiji, sa preko 2 kilometara debele bazaltne kore i u površini od 500.000 kvadratnih kilometara (teritorija približna veličini zemalja kao što su Francuska i Španija) nastali su erupcijom vulkana, a taj vulkan ima indeks 10 na pomenutoj skali. Događa se jednom u milion godina ili više, a poslednji put se dogodio pre oko 65 miliona godina.

Sibirski trapi, sa inicijalno pokrivenih sedam miliona kvadratnih kilometara (teritorija približna veličini Australije) nastali su erupcijom vulkana koji je izbacio između milion i četiri miliona kubnih kilometara lave. Erupcija ovog vulkana događa se jednom u 10 miliona godina ili više, poslednji put se dogodila pre 251 miliona godina, a na vulkan ima indeks 11.

Sve nam ovo govori da su naredne erupcije vulkana katastrofalnih razmera više nego moguće. Što vreme duže prolazi, šanse za novu veliku erupciju su sve veće.

Sumnjam da bi nas išta osim iseljavanja u svemir izvuklo događaja koji su stvorili Dekanske i Sibirske trape. Jedina mogućnost koja bi tu mogla da postoji jeste da stanovništvo na Zemlji dovoljno rano dobije upozorenje da će se tako nešto dogoditi i da krene u iseljavanje. Ali, da bi takvo iseljavanje bilo moguće, neophodno je u svemiru napraviti preduslove. Da bi se svi ljudi (ili makar dobar broj od 6 milijardi) iselio npr. na Mars, Mesec i Evropu, neophodno je da tamo već postoje naseobine koje mogu prihvatiti veliki broj izbeglica sa Zemlje. Kako stvari stoje, biće potrebno najmanje 100 godina da se tako nešto stvori. (Gore desno možete videti kako bi Mars posle teraformiranja mogao da izgleda. Sliku je napravio Metju Krisp [Mathew Crisp].)

Od katastrofa kakva može biti ponovna erupcija vulkana Toba možda bi nas izvukle i zalihe od nekoliko godina. Taj vulkan je verovatno odgovoran za nestanak svih ljudskih vrsta osim neandrtalaca i savremenih ljudi. Ako uzmemo da ljudske vrste tada nisu imale današnju tehnologiju (nisu znali ni da obrađuju zemlju), onda možemo pretpostaviti da bi ipak nešto više ljudi opstalo posle takvog događaja.

Ali, za opstanak ljudi u takvim uslovima potrebni su i znatno dručkiji društveni odnosi od onih koje danas imamo. Ne samo da su drukčiji odnosi neophodni u trenutku preživljavanja, već su neophodni decenijama pre takvog događaja. Nerazumno trošenje resursa u današnjim liberalno-kapitalističkim društvenim odnosima donosi nemogućnost da veliki broj ljudi preživi nekoliko godina bez proizvodnje osnovnih životnih potrepština. Mada, paradoksalno, katastrofa tih razmera nikako nije neophodan preduslov za to da ljudi umiru od gladi. Ratovi koje donosi nužno ekspanzivna kapitalistička privreda takođe nisu neophodni za to da ljudi umiru od gladi, bolesti, iscrpljenosti, beznađa. Dovoljan je sam liberalno-kapitalistički sistem koji stvara nerazumno velike razlike između bogatih i siromašnih.

Erupcija Tobe (u Indoneziji) trajala je 15 dana i donela je 15 santimetara pepela preko celog Indijskog potkontinenta, a na jednom mestu u centralnoj Indiji čak 6 metara. Razdaljina između najbliže tačke na Indijskom potkontinentu i Tobe je nešto više od 2000 kilometara (slika gore), a između najdalje tačke na Indijskom potkontinentu i Tobe skoro 4000 kilometara (slika dole). Delovi Malezije su prekriveni naslagama od 9 metara pepela.

Oslobođeno je 10¹⁰ metričkih tona sulforne kiseline koja je izazvala kisele kiše. Vulkanska zima je izazvala globalno smanjivanje temperature za između 3 i 3,5 stepena celzijusa i izazvala je globalno izumiranje vrsta na Zemlji. Mali broj vrsta biljaka i životinja je preživeo u Indoneziji. Najveći broj svega živog tamo došlo je naknadno, posle erupcije.

Poređenja radi, samo je cunami na kraju 2004. godine usmrtio oko 275.000 ljudi. Povišen nivo mora prouzrokovan zemljotresom doneo je nekoliko talasa u trajanju od nekoliko sati. Erupcija kakva će se najverovatnije dogoditi naredni put u narednih 30.000 godina, a možda i već iduće godine, idućeg meseca, trajaće 15 dana, verovatno će uništiti ljudsku civilizaciju i doneće smrt milijardama ljudi.

Sve bi to verovatno moglo da se izbegne drukčijim međuljudskim odnosima. Problem je što je za promenu današnjih brutalnih međuljudskih odnosa potrebno znatno više nego za naseljavanje i najudaljenijih objekata u Sunčevom sistemu.

Makar koliko Stendfordski torus bio i zastrašujući sa stanovišta mogućnosti da u određenom trenutku zbog tehničkog kvara prestane da radi -- ipak je bolje biti živ u njemu nego ispod nekoliko metara pepela ili lave.