Tebe i mene

Prema poslednjim informacijama Crna Gora je dobila domen .ME a Srbija je dobila dvoslovni ISO kod SP, što u slučaju Srbije ne znači ništa kada je internet domen u pitanju, ali ceo ovaj događaj otvara neka stara-nova pitanja.

Treba, naravno, razlikovati internet domen za državu od dvoslovnog ISO koda za državu i treba, naravno, razlikovati ISO kodove koji se dodeljuju jezicima i ISO kodove koji se dodeljuju državama.

Sve to može biti isto (slučaj je npr. hrvatski jezik, hrvatski domen i dvoslovni iso kod za Hrvatsku -- svi su HR), ali i ne mora. Štaviše, mnogo je češći slučaj da se to ne dešava jer su u svetu mnogo češće situacije u kojima je u više država standardan jedan jezik (Australija, Novi Zeland, Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države; Libija, Egipat, Saudijska Arabija; Brazil, Portugalija; Španija, Kolumbija, Filipini itd.), u kojima se teško može reći da postoji jedan dominantan jezik (Papua Nova Gvineja, Indija, Nigerija, Južnoafrička Republika), u kojima se ime države i ime jezika razlikuju (Izrael, Avganistan, Pakistan); pa, onda, postoji problem mala bara puno ajkula -- ne mogu svi dobiti idealni dvoslovni kod -- a institucije koje vode Internet i ISO su različite, pa svako rešava probleme kako smatra da je najbolje...

A kako se internet domeni ne oduzimaju tako lako i kako se ne tiču samo službenih knjiga (za razliku od ISO standarda), na Internetu važi i pravilo ko pre devojci, njegova je. Tako se dešavalo i to da mnoge zemlje nisu uspele da dobiju "lepe skraćenice". Čak je i Švedska morala da se zadovolji sa .SE jer je .SV (na Švedskom se ime te zemlje piše Svenska) uzeo El Salvador. Slovenija je morala da se zadovolji sa .SI, jer je vrlo kasno tražila domen: .SL je za Sijera Leone, .SO je za Somaliju, .SV je za El Salvador, .SE je za Švedsku, .SN je za Senegal; a Bosna i Hercegovina sa .BA.

Takođe, ima i drugih skraćenica koje dodeljuju druge institucije i koje ne moraju biti u saglasnosti ni sa ISO kodom ni sa internet domenom (oznake država na kolima i u drugim vidovima saobraćaja; oznake država na sportskim takmičenjima i sl.)

Ipak, i ISO i internet institucije koriste načelno princip početnih slova latiničkog ispisa imena jezika ili države na tom jeziku. Tako hrvatski jezik nije dobio skraćenicu CR, nego HR i sl. Takođe, treba imati na umu i da su internet institucije fleksibilnije od ISO-a, pa će delimično dozvoliti izvoljevanje državnih institucija ili odgovornih osoba i odstupiti od striktnih pravila, pa je tako SFRJ dobila domen .YU umesto očekivanog .JU.

Jer, fenije je uzeti domen na engleskom jeziku, iako su čak i ako običaji predlažu uzimanje domena na lokalnom jeziku. Iako, da podsetim, na svim zvaničnim jezicima Jugoslavija se pisala upravo tako.

To me podseća i na nacionalističku euforiju s početka devedesetih: Delile su se državne oznake za automobile na kojima je pisalo SER. Iako je to bila potpuno neformalna akcija, iako niko od zvaničnih organa nije tražio auto-oznaku, ipak je bilo fensije to napisati početnim slovima engleskog jezika.

Nego, da se vratim na domene. Moram priznati da su me Crnogorci prijatno iznenadili. Mada je opet pitanje koliko su to stvarno nameravali, a koliko im je, opet, fensije bilo da imaju skraćenicu zasnovanu na engleskoj ortografiji, a možda je bila i samo inercija.

Pre koju godinu proveravao sam koje bi domene mogla Crna Gora da ima. Kao i po pitanju slova S, i na slovu M je vrlo gusto. Makao ima domen .MO, Mongolija ima domen .MN, Malta ima domen .MT, Madagaskar ima domen .MG, a Mauritanija ima domen .MR. Jedini slobodan domen koji bi mogao da se izvuče iz imena Montenegro bio je .ME. Tada to nisam primetio, jer mi je delovalo nebulozno. Čak je i .CG zaouzeto, jer pripada Republici Kongo; a zauzeti su i svi domeni koji počinju na C, a da se tiču imena Crna Gora. Tako je Crnoj Gori ostao domen .ME.

Srbija je, naravno, bila u sličnoj situaciji kao i Crna Gora. Ipak, postojala je neka tradicija, pa je zato i dobila domen .SP. Ali, kako je tekla priča:

Najlogičniji domen, domen .SR, zauzeo je Surinam, pošto Rusija i dalje drži domen .SU koji pripada Sovjetskom Savezu. Za razliku od domena .CS koji je pripadao Čehoslovačkoj, i domen .SU i domen .SR se koriste. Tako nije bilo moguće odjednom napraviti premetačinu.

Za dvoslovni ISO kod i internet domen kružili su različiti predlozi. Predlog državnih organa bio je .RS, dok su se javljali predlozi .SX, .SS i .CP. Onaj srednji je baš neprijatan, prvi bi bio vrlo isplativ, a drugi je duhovit. Lično sam bio za to da domen bude .CP, ali sam se kasnije premišljao i shvatio da je isplativije imati domen .SX.

Dobijeni kod SP nije nov. Korišćen je kao sekundarni dvoslovni kod za srpski jezik (kad se htelo definisati da li je nešto pisano ćirilicom ili latinicom; pa sr SR koristio za jedno pismo a SP za drugo, bez neke konzistentnosti).

Ali, ono što je i glavni povod za ceo ovaj poduži uvod jesu upravo mogućnosti koje pružaju domeni .YU i .ME i koji je mogao da pruža domen .SX.

Kada bi bilo pameti i dobre organizovanosti, prodaja domena i u Srbiji i u Crnoj Gori bila bi jedna od bitnih privrednih grana. Sigurno je da bi ti domeni mogli dobrano da hrane razvoj IT-a u Srbiji, a mislim da Crnogorci ne bi morali ni da se bave turizmom, jer bi prodaja internet domena omogućavala potpuno pristojan život svim građanima Crne Gore.

Porno sajtovi i sajtovi za zakazivanje viđanja su najunosniji biznis na Internetu. Nijedan sajt van te sfere ne može da se meri posećenošću i protokom koji ostvaruju sajtovi iz te sfere. To znači i da su poželjni domeni na engleskom jeziku izuzetno vredni.

U nezvaničnom razgovoru sa visokim zvaničnikom jedne od važnih organizacija koje vode Internet dobio sam procenu da bi domen fuck.yu mogao da se proda za 5 miliona dolara. Verujem da bi sličnu cifru, ako ne i veću, mogao da obezbedi i domen fuck.me. Pritom, postoji i godišnja renta koja bi na toj klasi poddomenima mogla da ide i na 1000 dolara. A postoji toliko glagola koji se mogu staviti ispred .yu i .me, da bi se sigurno moglo sakupiti 1000 domena čija bi ukupna godišnja renta mogla biti milion dolara.

Prodaja domena bi se mogla organizovati putem licitacija. Domeni ne bi trebalo da se nađu u slobodnoj prodaji, već bi se prijave za licitacije najavljivale mesec dana unapred i trajale bi mesec dana. Takođe, ne bi trebalo prodavati više od 10 domena mesečno. Trebalo bi napraviti takvu atmosferu putem globalnih medija -- da ti domeni postignu najvišu moguću cenu.

Ali, sve ovo se tiče Crne Gore i Srbije i uvek će se naći tu dve vrste ljudi: oni kojima je prodavanje takvih domena skaredno i oni kojima to nije skaredno, ali nikako nemaju nameru da dobijeni novac ulože u razvoj društva. Nažalost, to nije nikakvo moje nagađanje, već sam što lično, što na osnovu javnih proglasa vrlo jasno mogao da vidim da su upravo najglasnija ova dva tabora.

Na kraju, moram reći da sam sebi postavljao pitanje zašto uopšte ovo pišem. Mogućnost da se domeni prodaju i da taj novac bude uložen u razvoj društva je mizerna. Ipak, čini mi se da treba naznačiti javnosti kakvi su potencijali domena koje poseduju države u kojima živimo.